Улице су функционалне, као и вртић и Дом културе, док су од њихове основне школе можда две у граду уређеније. А о амбуланти - да и не говоримо! Ем што је на нивоу поликлинике, ем што има два лекара која у потпуности деле судбину својих мештана, што значи да у Чонопљи и живе, што је велика предност.
- Ипак, први пут нам се ове школске сезоне десило да су сва деца у једној смени, а имају феноменалне услове - додаје секретар Месне заједнице Чонопља Мирко Дражић, присећајући се времена кад је његова генерација имала три одељења.
Истини за вољу, његова генерација памти и фабрике које су Чонопљу обиљно сврставале на мапу јачих села у Југославији, па се за њу чуло чак и до Ровиња. А данас у селу једва живи и 2.500 људи, махом старије и социјално угрожене популације.
- Све што је било млађе, образованије, креативније отишло је ка већим центрима - каже наш саговорник, признајући да и његова ћерка дели судбину оних који су напустили Србију. - Док је и Сомбор био индустријски центар, док није страдао, овде су живели људи а у град путовали на постао, што је било потпуно логично и природно. Чак је и била предност живети овде, имати своју сигурицу, мир, кућу, а онда одеш на посао и вратиш се.
Сада успевају најпре приватници, односно они који се баве мањом индустријском производњом и пољопривредом. Притом, будући да Чонопља није на неком главном, прометном путу, та скрајнутост је још један њен хендикеп.
- Постоје три Петра: Петар Велики који је донео бродоградњу и дуван у мајку Русију, краљ Петар Први ког је српски народ јако волео и трећи сам ја - прави се важан старији мештанин без титуле, који ових дана муку мучи с вишњама, односно с мањком радника који би их брали. - О’ш ићи да береш вишње, ја плаћам? Имаш место, храну, све. Дневница је како се ко нагоди, али ако си на мојој мензи, нормално да ће бити јефтиније. Можеш написати да тражим раднике, али нећу их наћи, то знам. О’ш ти да береш?
У паузама од натезања за вишњама, у којима је заправо најмањи проблем, Петар без титуле генерално није нарочито задовољан животом у Чонопљи.
- Шта да ти причамо? Лоше се живи, село изумире, имамо језеро које нестаје и готово, то напиши! Нећу, бре, веселије теме. Кад смо ми били твојих година, тад се најбоље живело. Ово село је било индустријско-пољопривредно, али ти не смеш о томе да пишеш - упоран је пензионер, а ми млађи, надамо се, још упорнији.
- А рецимо, до 1965. године, када је Чонопља била општина, гравитирало се ка Бајмоку и Суботици, а не Сомбору. Наши људи су ишли у Бајмок на пијацу - присећа се Дражић, ког нарочито занима историја, те планира да објави прву књигу о свом селу, а у ком би била спојена сва четири народа: Немци, Мађари, Буњевци и Кордунаши. - Немци су урадили изузетну књигу о месту, али само о себи. А ја ћу умрети и никад нећу разумети људе који живе негде а немају однос према томе да ту припадају...
С друге стране, макар инфраструктурно, Чонопљи не недостаје ништа осим, добро, канализације која је, то већ и чворци с гране знају, проблем у целој Војводини.
Љубитељи пецања из Чонопље, а и околине, имају прилику да забаце удицу у оближњем језеру и да чекају да се за њу ухвати бабушка, деверика, смуђ, сом, амур..., до ког их/вас прате два верна чувара на четири ноге - жута и црна керуша. А док риба не затрза, може се и распалити роштиљ, дружити, забављати - како коме воља.
- Опушта нас језеро, али нас вода напушта - каже Чонопљанин Гојко Божић, који је од прошле године у пензији, те свако слободно време искористи да проведе уз воду. Наравно, након што нахрани животиње у свом малом дворишном „зооврту”.
- Што се тиче комуналне инфраструктуре, и у том делу имамо све - неће да се хвали секретар МЗ Чонопља, али не може да одоли да о томе не говори с осмехом. - Имамо сређен водовод и већ пет година смо на сомборској фабрици воде. Од 35 улица, 27 су потпуно функционалне и без оштећења. Прошле године смо радили одржавање, па ове нема потребе за великим улагањем. Све је употребљиво, али и далеко од те приче да би могло да буде квалитетније и боље. Једино шта нам је енигма до дана данашњег, а то је да не знамо ко је инвеститор за гасификацију. Само су нам рекли да нам се ради гасовод, који је сада завршен и комплетиран, али још увек грађанима није понуђено да се прикључе.
Гледано с културно-спортске стране, Чонопља не стоји баш најсјајније, будући да три Културно-уметничка друштва („Вук Караџић”, „Арањ Јанош” и „Буњевачка грана”) практично и не функционишу јер се једва окупљају. Ипак, о фудбалском терену и клубу се мање-више увек водило рачуна, док је рукометни клуб, који је надалеко био чувен, угашен.
Леа Радловачки
