Ем што су мештани старији, ем што свако мучи своју муку, па им ни није до туђе. Бар тако кажу они који су нас недавно дочекали у Месној заједници Липар, а који се најрадије присећају неких других времена када је свађа било још мање.
- Нама је било фино детињство и лепо се живело, било је више слоге и пријатељства него данас - сетно прича некадашњи секретар Месне заједнице Радован Вучинић. - Жалосно је што је остало село само за нас маторе, а омладина мора да бежи где има посла. Тамо у задњој улици, Панонској, где је касније дошао млађи свет, тамо има нешто деце... Некад нас је у разреду било више од 30, а сад у целој школи има око 50 ђака.
И док Липар дели судбину с другим селима у Војводини, а и Србији, ипак се смишљају начини како да локална основна школа остане на ногама од првог до осмог разреда, па тако постоји план да се малим Липарчанима придруже вршњаци из околних села.
- Школа је направљена нова пре десетак година, све лепо имају али фали ђака - појашњава актуелни секретар МЗ Золтан Јухас, додајући да је већ у његовој генерацији било мање ученика него за време Вучинића.
Ситуација код воћара је већ годинама иста због чега многи одустају од тог посла. Међу њима је и Липарчанин на кулској адреси Горан Мишчевић који планира да полако престане са узгојем шљива и кајсија на наслеђених пет хектара земље. Иако све што убере и прода, у виду ракије или свежег плода, више му се не исплати, те му се живот своди на преживљавање.
- Од 2018. је искрчено више воћњака него у задњих 30 година овде на северу - каже Мишчевић, истичући да је, заправо, највећи проблем недостатак радне снаге. - Добијам субвенције од покрајине, али то није довољно. Сад ми је потребан трактор, али и онај најјефтинији је скуп.
Масовни одлазак млађих нараштаја оставља село с превише празних кућа које се могу купити за највише 6.000 евра. Али и шта вреди за тако „мале” новце купити комплет сређену кућу кад у близини нема посла?
- Село је пропало, сад треба да живе само три човека која могу да раде цео атар с новом механизацијом - огорчен је деда Радован, те уредно набраја силне фирме које су затворене након приватизације, а које су некад запошљавале сваку живу душу која је желела да ради а није се бавила пољопривредом. - Притом, наша продавница је скупља у односу на Кулу за 20 одсто и у њој ни не можемо да набавимо сву робу која нам треба. А овде сељаци све рачунају кроз краву и пиво, колико си шта платио. Немамо аутобусе, а ко нема ни кола, мора таксијем да иде до града, што га изађе у једном смеру 400 динара. А морамо бар једном недељно да идемо до Куле, о Врбасу и не размишљамо.
Иако подоста зависе од центра своје општине, наши саговорници кажу да се ни тамо не живи било шта боље, те да на пијаци не можеш видети ни 50 људи.
Тешко и скоро забрањено питање у Липару је: како је село добило назив? Тачан одговор нико не зна, јер се 1956. године преко ноћи променило име из Кулског Соколца у Липар. А у селу, ни „л” од липа. Али, зато, следеће године Липарци имају леп јубилеј - 100 година постојања њиховг места које је настало насељавањем солунских добровољаца.
- Некад се овде све градило и радило, људи су били расположени, имали смо самодоприносе и још су мештани давали додатне прилоге. Од свог динара смо направили воду, струју и путеве - поносно се присећа Вучинић и на списак додаје још три избушена бунара.
А сад, нит’ има самодоприноса, нит’ Месна заједница има свој рачун па да може било шта самостално и самоиницијативно да покрене и исфинансира.
- Проблем је што Општина треба да нам одобри и активира наша средства, а узели су нам четири милиона динара и ми сад чекамо да нам их врате - каже Јухас. - Одуговлаче, нон-стоп је као нека процедура. А кад добијемо тај новац, онда ћемо да поправљамо путеве, тротоаре, нове стазе на гробљу и да одржавамо водовод.
Премда у Липару ни нема неких активности за мештане, они који још иоле размишљају о тим стварима, забринути су што немају ни за кога да организују било шта.
- Сад су друга интересовања, само дај мобилни и свак’ за себе чука у телефон, заборавиће деца да причају - прича некадашњи секретар Месне заједнице, вративши се опет у своје млађе дане када су се сви скупљали и дружили до те мере да је лети у селу било чак дупло више деце него иначе.
Леа Радловачки
