Можда све наведено и није довољно добар разлог да се број становника одржава, али они који воле своје село и те како се њиме диче.
- Хвала Богу, за сад ништа не треба да се мења - каже нам поносно члан Савета Месне заједнице Мраморак Стеван Бела, који је уједно и старешина одреда извиђача „Бели бор”. - Ја Мраморак волим, али нисам овде рођен, дошли смо из Ковина кад сам имао две и по године. Све радим за Мраморак, трудим се да остане неки траг иза мене, треба ми само оно што ћу да изградим за свој живот.
Ипак, не кријући да је (југо)носталгичан, волео би кад би данашња деца могла да проживе бар 20 одсто онога што је он проживео као младић.
- У моје време је било другачије, била су боља времена, руку на срце, најбоље се тад живело. Кад кажу, од Вардара до Триглава, онда вам је све јасно - сетно говори Бела, те се стога труди да макар своје мале извиђаче, око 40 њих из села и околних места, води на камповања и такмичења по Војводини и целој Србији. - Финансирамо се од чланарина, Општине Ковин и од онога што зарадимо скупљајући и рециклирајући пластичне флаше. Мора неко и то да ради, иначе би Мраморак био прљав, зар не?
Деда Миланче Тодоровић последње две-три године сваког дана долази у Мраморак из свог места Друговац код Смедерева, како би продавао сезонско воће и поврће. То значи да само у једном правцу пређе 59 километара како би плодове из своје баште продао Мраморчанима.
- Није лоше овде, добри су људи и жене су добре. Еј, дете ’вако мало па ми се јави - насмејан је деда Миланче који од јулског сунца бега у ’лад, али тако да увек држи на оку своју тезгицу у центру крај главног пута. - Цене људи моје воће и поврће, знају да продајем моје. Али, у пензији сам, баш ме брига, убијам време. Боље и да будем овде...
А колико су деца вредна и радна, потврђује и учитељица Викториа Кринчан Крстић која тренутно предаје физику у основној школи „Сава Максимовић”, а иначе је и члан Савета МЗ.
- Једна жена ми је рекла да из наше школе излазе најшколованија деца у целој општини, а која после настављају да студирају - хвали се Кринчан Крстић и додаје да је њихова школа прошле године проглашена за школу од националног значаја за румунску националну мањину. - Разговарам са ђацима да ли им нешто фали у селу и изјаснили су се да им недостаје драмска секција. Нисам приметила да би што пре да оду одавде, никоме ништа не смета. Али да наша деца јесу другачија него у граду, то је тачно. Они се овде више играју и друже. Рецимо, млади из моје улице, који су сад већ пунолетни, и дан данас кад је распуст играју фудбал, окупљају се и друже на улици, праве разне акције.
Међутим, како деца заврше основну школу и треба да крену у средњу, породице се одлуче за селидбу у Панчево, јер им је јефтиније да тамо живе него да плаћају аутобуске карте. Притом, има доста и оних који одлазе у иностранство, те у Мраморку тренутно живи око 1.600 становника, од чега је око пет одсто Румуна, а остало су Срби.
- Људи се овде баве пољопривредом и сточарством, а има и оних који су запослени у Петрохемији, Рафинерији, у Ковину, имамо доста просветних радника, па и оних који раде по продавницама у селу - објашњава Стеван Бела. - Спорије се живи него у градовима, а то је предност.
Кад се мало и „узбуркају” илити убрзају ствари, то буде за славу села и сличне манифестације које су ове године, због вируса, све испомеране и одложене. А о томе колико је у Мраморку заиста лепо, најбоље говоре и бројне монографије о том селу које су писали људи који више у њему не живе.
Леа Радловачки
Фото: В. Фифа
Нема крава, ал’ зато кафане на сваком ћошку
Након пет деценија радног стажа Мраморчанин Зоран Видић, који има још пет надимака, коначно може да ужива у животу. Али, то не значи да престаје да ради...
- Идем у бање, није ми баш тешко - признаје Видић, премда киван што му село пропада јер данас више нико неће да ради. - Сад нема три краве у Мраморку, а некад је свака улица имала чобанина. Знаш ти шта је чобанин? Он чува 100 крава! Шта се десило? Неће људи да раде. Знам једног момка, има 30 година, он не зна да му отац има краву у дворишту! Али зато имамо десет кафана и нико не затвара, тамо сви раде.
