Таласајући скоро разореним путем горе-доле, најпре вас дочекује гробље и нова капела, а онда, ако вам се тако задеси, радарска контрола, па главна улица стално испуњена тракторчићима који журе ка својим њивама. Прелећући погледом преко начичканих старинских кућа, за које мислите да немају краја, заправо вас до њега само и воде, па стичете утисак да је цело село саткано само у тој једној улици.
- Имамо три улице - узвикује председник Савета Месне заједнице Ривица Славиша Смиљанић и оставља нас у чуду јер, забога, где су сакривене те две. - Имамо и део села које смо уступили прогнаним лицима, па смо изградили куће за 22 породице.
И заиста, на јединој уочљивој раскрсници имате да бирате - лево ка излазу и Врднику, право ка крају села и њивама, или десно ка том насељу и фудбалском терену које окупља младе у оквиру Фудбалског клуба „Планинац Ривица“, који је тренутно на паузи због пандемије. Баш као и КУД „Боривој Ћирић Тури“ у ком малишани уче прве кораке, а онда, како закони егзистенцијалне гравитације налажу, одлазе у градове где настављају живот по новим мерилима. Зато и не чуди што имају доста изузетно образованих Ривичана, доктора наука, инжењера...
Ривица је, могло би се рећи, позната по јединој воденици у Војводини која је опстала, а која датира из 18. века. Додуше, породица Влаховић, која је купила посед на ком се првобитни дрвени точак налазио, у сарадњи са Заводом за заштиту споменика културе у Сремској Митровици реконструисала је воденицу и сачувала њене оригиналне делове. Сада је тај комплекс, који се простире на неколико хектара и налази усред атара и на путу ка Борковачком језеру, прави етно рај са језерцетом, лабудовима, дебелим ’ладом, цвећем и, наравно, винском понудом. Точак се данас више не креће, али покреће машту о томе како се некад радило пуном паром, стварало и, слободно се може рећи - хранило.
- Омладина се осипа, одлази у веће центре што је за мене нормално и није нормално, али, тако је како је - помирио се са ситуацијом Смиљанић, мада признаје да ни сам не зна да ли се каје што је дозволио да га родно место задржи. - Била је криза почетком деведесетих, ја сам тек био дечкић, нисам ни имао неку опцију да одем, а можда сам и могао. Вероватно ми није баш толико криво, јер овде сам се заљубио, оженио. Али, жеља ми је била да негде будем свој на своме, да имам слободну суботу и недељу, јер овде на селу људи не знају шта је викенд, знају само за наше свеце који су им важни. Желео сам да имам неки послић па да могу да скокнем до моје Ривице...
Па тако, уместо да жали за нечим што је могао да има, председник Савета је одлучио да узме ствар у своје руке и да се већ година бори за бољитак свог места и својих мештана. Стога, како каже, у селу највише ради на инфраструктури јер му је то најважније.
- Ми у Ривици смо имали први свој водовод још 1968. године, а и даље се одржавају ти бунари, али смо морали да се спојимо на румски регионални водовод јер нам вода у једном тренутку буде исправна, па не буде. Зато смо решили да пређемо на регионални, али је било тешко јер нису хтели да нас приме. Што се тиче цеви, остале су нам те наше старе, али их испирају редовно. Већина становништва нам се бави пољопривредом и сточарством па је незгодно ако нам нестане вода - наводи Смиљанић.
С једне стране, већ деценију имају урађен пројекат за канализацију, али никако да се створе услови за реализацију, док с друге, недавно су се на једвите јаде изборили за гасификацију у селу. Сада их чека сређивање основне школе, у којој мали Ривичани иду до четвртог разреда, као и коначна реконструкција пута до села с обе стране.
Премда села важе за места у којима нема довољно омладине, деветнаестогодишњи Александар Јовичић каже да у Ривици баш има доста друштва. Штавише, пун је погодак што се његова породица ту доселила пре шест година из Крушедола, јер му је овде занимљивије.
- Немам баш слободног времена за себе, а и када га имам, онда одмарам - каже нам Александар који ради туда по селу и држи овце. - Задовољан сам овде и може да се преживи, али мораш баш много да радиш. Ретко идем за Ириг, нисам неко ко излази, а себе могу да видим у Ривици и за пет, десет година...
- У селу увек има посла, а грађани су и задовољни и незадовољни - признаје наш саговорник, мада истиче да је слога оно чиме се посебно диче! - Ми смо овде јако сложни као мештани, сви нам на томе завиде. Толерантни смо једни према другима и тако треба да буде у целој држави. Треба сваког саслушати, па доносити закључке кад се преноћи... Као Месна заједница имамо добру сарадњу у селу са народом и није све како Салвиша каже, али буде како Славиша вели.
Зато се Славиша већ годинама бори да родитељи средњошколаца добију макар неку новчану помоћ при плаћању месечних карата, али се нада да ће му то неко уважити уколико ускоро постане одборник.
- Имамо манифестацију Дани вина који су познати у целој Србији, долазе нам са свих страна - прелази на ведрије теме Смиљанић, посебно хвалећи Актив жена који је неизоставан током сваког дешавања у селу. - Некад смо имали и Дане бостана, село је живело од тога, куће су се градиле. Сад, како се променила клима, све слабије иде, па ту манифестацију обележавамо у кругу села, да се не заборави. Зато смо се пребацили на Дане вина који ће следеће године да обележе 20 година постојања. Ту није само вино у питању, тај фестивал је прилика да изложимо сухомеснате производе, поврће и да читаву домаћу производњу приближимо потрошачу. А све је почело на једном од свињокоља, када је свако донео своје вино, па нису могли да одлуче чије је најбоље. Сад нам долазе врхунски оцењивачи из Београда, Хрватске, а вина нам шаљу с разних страна.
Леа Радловачки
Фото: В. Фифа
