Наравно, имати толико различитих нација и није нешто чудно у Војводини, али кад наиђете на њих осам у месту које броји једва стотинак душа, онда и јесте необичан податак. Још кад вам кажемо да сви иду у исту цркву у којој им је „на услузи” један попа...
- Црква нам је изграђена пре десетак година, од темеља, а до тад никад нисмо имали ниједну - каже председник Месне заједнице Стара Бингула Жељко Чарнић, похваливши се да негујући разноликост а јединство, не дозвољавају да било какви вируси (хемијски или физички) ремете њихово другарство; ипак је познато да деца из мешовитих бракова имају јачи имунитет, а чак им и на гробљу влада братство и јединство!
- Ја се увек држим тога да своје волем, туђе поштујем. Стара Бингула је стварно лепо место, увек је било познато као воћарски крај, преко 100 јутара нам је под воћем. Највише узгајамо брескве, шљиве, јабуке, крушке,... Раније је било највише винограда, а постоје приче да су они још од старих Римљана- прича нам Жељко Чарнић.
Међутим, када је и како настало село под великим је знаком питања, баш као и само место које се од уласка, па до самог краја до извора Перинац, увија баш у том знаку.
- Стварно не знам кад је и како настало, питај Бога, или чика Гугла - шали се Чарнић, мада шалу на страну, те податке нема ни поменути интернетски паметњаковић. - По мојим сазнањима, Бингула на турском језику значи „хиљаду ружа“. Иначе, из Старе Бингуле се изнедрила Бингула која је у шидској општини.
Ма колико да је у селу лепо и мирно, нема пролазника и непозваних вируса, из Старе Бингуле се фамилијарно одлази за школом, послом, бољим животом... У основној школи „Свети Сава“ иду ђаци од првог до четвртог разреда, шесторо њих, док најмлађе дете у месту има свега пет година.
- Младима који су остали треба честитати због тога - тврди наш саговорник, додајући да је реч о онима који су ту због пољопривреде и породичног посла. - Сви се диве кад дођу овде, кажу да је супер, али да не могу себе да замисле да овде живе и раде. Немамо више ни продавницу, апотеку, Пошту,... Сналазимо се како знамо. За веће набавке идемо до Митровице, а за неке ситнице до Дивоша.
Премда се на селу преживљава, у граду је још горе, сматра Ивана Пољаковић (27) која је неколико година провела у Сремској Митровици, од одласка у средњу школу, али је одлучила да се врати за Стару Бингулу јер једино у свом селу може да ради и (пре)живи од свог посла. Сваки дан јој је у духу пољопривреде - са родитељима и братом узгаја брескве, шљиве, кајсије, кукуруз и жито, а држе и стоку и живину.
- Не видим себе нигде даље ван земље, јер не могу да замислим да причам неки други језик и будем са другим људима, а што се тиче села и града, нисам себе видела ни овде у Бингули - искрена је Ивана, надајући се да ће се једног дана удати и одселити. - Јесте, овде немаш продавницу, немаш где да прошеташ, немаш друштво, али навика је чудо, просто се саживиш и све то ти постане нормално. Нема неких предности живота на селу, нарочито што се све овде врти у круг: ђубриво, семе, отрови, па таман добијеш неке паре, опет ђубре, семе, нафта, отрови. Гледаш да будеш на позитивној нули.
С друге стране, њена мајка Сања, сматра да је у Старој Бингули највећи проблем што има доста нежења. Како каже, има их много, а не зна ни да ли се још могу назвати момцима, будући да имају више од 30 година. Закључак зашто је то тако - ако имаш много посла, немаш времена за девојку, не може и једно и друго - тврди Ивана.
Од четрдесетак кућа, свега је неколико празних, јер оне које су на продају најчешће и нађу свог купца, док је за најстарије мештане најбитније да за живота себи обезбеде гробно место, мада се секирају да неће остати ко да их сахрани...
- Кад гледамо у шољицу кафе, видимо да нико овде неће остати - прича нам насмејана седамдесетогодишња бака Аница Татљак, која је рођена у Старој Бингули, удала се за „једног њиховог“, отишла у Аустрију у којој је живела десет година, а онда се вратила јер је муж тако желео. - Остали смо на пољопривреди. После је син почео тиме да се бави и сад то највише воли. А мени је већ прошао живот... Продавница нам је радила до претпрошле године. У моје време је било све, а сад села пропадају и нико не зна како ће даље бити. Немамо воду, видите каки нам је овај Дом културе! Некад је свака кућа имала краве, али су продали јер се млекара угасила. Сад преживљавамо с воћем, а до кад ћемо тако, нико не зна...
Највећи проблем у Старој Бингули је недостатак воде, односно водовода. Свака кућа има свој бунар, али вода није најисправнија. Кад треба да заливају воће, дневно потроше и по неколико хиљада литара воде.
- Најнеопходније да нам се уради вода и отвори продавница. Знам да нисмо рентабилни и да ту нема много профита, али морамо имати основне услове за живот - наглашава председник МЗ Стара Бингула Жељко Чарнић. - Свака власт нам свашта обећава, а после кажу да им нисмо интересантни јер немамо много гласача.
Упркос свим недаћама с којима се свакодневно боре, мештани Старих „Хиљаду Ружа“ осим проблема, деле и лепе ствари. Када неко нешто сади или зида, пече или једе и пије, увек се окупи цело село да помогне. Нарочито кад „они из комуналија“ не дођу ни да покосе гробље или црквену порту, увек има оних који узму тример у своје руке и реше се сваког корова!
Леа Радловачки
Фото: Р. Хаџић
Пун шешир пара, Дом културе и даље празан
Дом културе у Старој Бингули некада је служио за игранке и упознавање и спајање младих мештана, а сад пропада јер нема ко да га среди, иако обећања увек постоје. Тако су најмлађи житељи, ђаци основне школе, решили да нешто предузму по том питању и недавно организовали представу најпре за своје комшије.
- Хтели смо ту да се играмо и окупљамо, па смо дошли на идеју да у тој просторији нешто и направимо - каже десетогодишња Марина Барбеник, објашњавајући да су прво играли представицу само за мештане, а неколико дана касније, на иницијативу једног новинара, и за децу из Дивоша и представнике Општине. - Чудно је било пред свом том публиком, сви су нас гледали. Био је леп осећај, задовољни смо како је све прошло, али смо имали трему.
Шешир који су ставили код врата „зарадио је“ 42.000 динара, а родитељи су одлучили да тај новац дају гостима из Општине, како би помогли при сређивању Дома културе. Међутим, убрзо након тога, стигле су им само две кесе лепка и две канте Јупола.
- Поставили смо столове, спремили колаче, деца су се баш потрудила, а ето како смо на крају прошли - разочаран је Драган Барбеник, наглашавајући да су то су биле дечје паре намењене за уређење Дома. - Више ме ништа овде ни не веже, само је питање када ћмо отићи одавде.
Док не одлуче да напусте Сатру Бингулу, његове ћерке Марина и Тамара најављују нову представу, али кад буде лепше време.
