И како то обично бива, цело село је у знаку херцеговачког песника који никад није ни крочио у њега. Будући да су те равничарске шорове 1922. године најпре населили солунски добровољци, махом из Херцеговине, одлучили су да свом новом месту дају име Алекса Шантић и тако допринесу очувању имена тог поетског великана.
Мада, кад смо већ код поезије, и сама бака Грозда пише стихове који јој, како каже, сами долазе.
Премда је на прагу девете деценије, то је не спречава да и даље вози аутомобил, штрика, хекла и радо се присећа торти које је раније правила и по чему је, између свега наведеног, позната у свом крају.
Моја природа је таква, насмејана је Годуље, како јој је надимак.
Ја сам 1966. полагала за мотор, а 1975. за кола. За време Југославије сам освојила прво место за Град Сомбор на регионалном мото такмичењу у Осијеку. Кад сам последњи пут ишла да продужим возачку, деца су ми говорила да ми неће одобрити. Међутим, отишла сам код једне докторице која ми је дала три речи: „Сомбор, Сава...“ и неку трећу, ни сад не могу да се сетим. И, прича она, прича, и врати ме на те три речи, а ја не знам трећу. Пита ме како да ми продужи дозволу кад заборављам. Објасним јој да моја генерација заборавља и ја ћу ово што је тренутно заборавити, али не и оно што сам полагала. Кад ме је питала за пример, ја, да бих се некако извукла, испричам виц о баки и деки који заборављају. Докторица се толико смејала и потписала. Е сад, у десетом месецу треба опет да идем, не знам како ће ми тад бити.
Заиста, била би греда да бака Грозда не добије дозволу јер, у том случају, неће моћи често да виђа своју децу и унучад која живе у Сомбору и Суботици, на крају крајева, као и већина младих из Алексе Шантића. У најбоље време, у том месту било је и до 2.500 живаља, а сада их је једва око 1.350. Основну школу похађа око 80 ученика, а први разред уписало је десетак ђака и воде се као боља генерација, вели бака Грозда.
Највећи проблем у селу Алекса Шантић је вода. Наиме, то место снабдева се преко старог бунара и новог који ради минималним капацитетима. Градски водовод стигао је до Светозара Милетића и питање је када ће се повезати са Шантићем.
Некад су у нашој надлежности биле све комуналије, а сад су то преузела јавна предузећа и ми не можемо да конкуришемо на пројекте и тако убрзамо решавање проблема с водом, објашњава Драгана Пајић из МЗ „Алекса Шантић“.
Штета, ипак имамо предивну огромну школу, каже административна радница у Месној заједници „Алекса Шантић” Драгана Пајић.
Сад нема посла, додаје, па нам млади одлазе у индустријску зону у Суботицу или на студије у Нови Сад одакле се не враћају.
Имамо око 40 људи који су запослени у фирми „Агрисер”, неки су у приватној задрузи „Бошковић Аграр” а остали су сезонска радна снага. Мало њих има своја газдинства. Највише је пензионера, скоро половина. А да не говоримо о томе да би њих 70 требало да прима социјалну помоћ. Докле год нема посла, нема ни опстанка села, поручује Драгана Пајић.
Свака четврта кућа је у потпуности напуштена, а недавно су из села отишле чак четири породице. Како се Драгана Пајић присећа, некада је најдужа улица Солунских доборовољаца била пуна деце, а сад, кад посетите то место, једва да имате на кога и да наиђете.
Оно што ми је посебно драго јесте да су људи овде сложни, наводи Пајић.
Када смо, додаје, организовали радне акције сређивања спортског центра, кошење траве и слично, млади су се одазвали, а старији су се организовали и подржали их, купили им освежење.
Упркос свим недаћама које једно село носи, свако може да се похвали младим талентованим мештанима. Тако је и десетогодишња Лана Вулин најуспешнија млада шахисткиња у Алекси Шантићу, али и шире, што потврђују многобројни пехари пажљиво нанизани у соби коју дели с млађом сестром Миом која је такође почела да игра шах.
Двапут сам била трећа на државном такмичењу, а ове година сам освојила четврто место, прича нам Лана која игра шах од пете године и свесна је да не може сваки пут да освоји пехар.
У шаху ми се, додаје, највише допада како се крећу фигуре и како су направљене, баш су лепе.
Забавније ми је да играм са децом, него са одраслима, не знам зашто. Није ми тешко да се сконцентришем, навикнеш се годинама, поручује Лана.
Некада је тренирала и фудбал, гимнастику и фолклор, али се на крају определила само за шах јер је у њему најбоља, чак боља и од брата Луке (12). Сада се двоуми између одласка на Медицински факултет и Војне Академије, али срећа, има још осам година за размишање. А до тада, става је да ће у Алексу Шантић долазити само како би посећивала родитеље.
Упркос јединству, многа удружења и организације су се угасиле, па је тако нестао и Коњички клуб, Ловачки клуб, КУД „Невен”, Омладински одбојкашки клуб.
Једино што мештанима улива наду да ће бити боље, јесте могућност да се отвори гранични прелаз, с обзиром на то да се Алекса Шантић налази на свега километар од границе с Мађарском.
Тада би путници стали у село да се освеже, одморе, а наши људи би чешће путовали.
Леа Радловачки
(Пројекат „Села Војводине - како се живи и како их оживети” реализује „Дневник” уз подршку Покрајинског секретарија за за културу, јавно информисање и верске заједнице)
