Истина, током наше недавне посете, а правећи ретроспективу до сад обиђених села у Војводини, нит’ смо били у мањем месту, нит’ имали више саговорника. Притом, ма колико говорили да и њихове улице масовно напуштају млади, управо смо на њих углавном и наилазили. И то најпре испред Месне заједнице, а потом и у њој...
- Држава подстиче младе пољопривреднике, многи су добили новац за изградњу фарми, повећање сточног фонда, куповину механизације, на конкурсима за останак младих на селу чак неколико парова је добило куће - објашњава, такође млада, Мира Ћук, секретар Месне заједнице Радичевић. - Млади где оду на студирање или у средњу школу, тамо и остану. Имамо лепо, недавно сређену, основну школу са осам разреда. Кад сам ја ишла у њу било је више од 20 ђака у сваком разреду, а сад буде седморо-осморо деце. Ипак, у последњих годину-две скоро десетак младих парова се венчало и узело куће у Радичевићу, рађају се дечица. Све је то још мало, али је за нас значајан плус.
Мало село нуди мало забаве и мало могућности где и како деца могу да проводе слободно време. Осим активности у Културно-уметничком друштву „Бранко Радичевић”, Драмском студију „Феникс” и локалном фудбалском клубу, деца сваког дана имају обезбеђен бесплатан превоз до Бечеја где могу да иду на тренинге, часове језика или неку другу активност.
- Више немамо ни кафић у селу, па чак ни омладина нема где да излази - наводи Мира присећајући се да је у Радичевићу некад био локал у ком су се окупљали, а сад сви морају за Бечеј да иду. - Такође, велики проблем нам је што немамо ни апотеку, а то је питање које стално потежемо. Нико неће да је овде отвори јер имамо мало становника, па им се то не исплати. Због тога је старијим мештанима теже.
Великан међ’ великанима
Бранко Радичевић био је српски песник из 19. века који је за непуних 30 година, колико је поживео, оставио велико сведочанство у нашем језику, књижевности, историји. Поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића, Радичевић се сматра једним од најзначајнијих песника српског романтизма, који је уз Ђуру Даничића био најоданији следбеник Вукове реформе правописа нашег језика.
Ипак, добра ствар у том бачком селу јесте то што су углавном сви запослени! Или се баве пољопривредом, претежно сточарством, односно свињама, или раде у некој од локалних пилана, или пак путују за Бечеј где раде у индустријској зони, школама, код приватника.
- Један привредни објекат, који би запошљавао око стотинак људи, спасио би село - тврди председник Савета МЗ Радичевић Игор Браћ, додајући да, у складу с финансијским могућностима, раде и сређују у селу. - Правимо стазу уз главни пут, идемо по етапама, од улице до улице, а за све то треба новац. У плану је да направимо салу за манифестације, прославе, свадбе, рођендане, у којој би могло да стане до 100 људи. Знате, увек је проблем где сместити извођаче и посетиоце за Славу села. Послужи нама школска сала, али ако бисмо имали простор баш за овакве ситуације, то би побољшало друштвени живот наших мештана.
А како се зову житељи Радичевића? Радичевићанци, Радичевићци, Радич... Смишљању никад краја, али и за то постоји решење!
Радичевић има две продавнице, једну у самом центру, а другу на двестотинак метара даље. Па онда они који имају посла у самом срцу села купују хлеб у првој продавници, а они који не морају „толико далеко”, купују у другој. Ипак, ни у једној нема све што је потребно мештанима, нарочито младима који имају децу.
- Мени је нужда што сам овде, више бих волела да сам у граду - каже Станица Војиновић (24), родом из Бачког Петровог Села. - Предност је што је овде мир, тишина, навикла сам, али немамо ништа. Бечеј нам је на 12 километара и сваког дана путујемо и муж и ја јер радимо тамо, тако да све у граду и купујемо.
С друге стране, Небојша Раданов (56) рођен је у Радичевићу и никад не би своје село ни напустио. Како каже, ту се родио, навикао, све научио, а видео је и море и све са стране.
- Мени је лепо - кратак је и јасан Раданов. - Радим мало по селу, приватно, берем кукурузе, товарим ђубре, није битно, цепам дрва, убацујем шапурике, само да се ради и заради који динар. А од недеље идем на разговор у Бечеј за неки посао.
- Нас зову Чикеријанци - узвикује Игор, објашњавајући зашто баш тако. - На овом простoру где је село направљено била је нека ливада и около су били салаши. Најпре су колонисти дошли на те салаше а онда се усељавали у куће. На мађарском је „чикош“ ждребе, а „јарош“ је ливада. Не знам како су то прекрстили па добили Чикерију, али и дан данас нас тако зову. Не знам ни како би рекли за нас из Радичевића...
И баш након Другог светског рата, 1946. године настало је Село 1. По одлуци Извршног већа, требало је у Војводини да се изгради неколико села, али се стало на првом. Тек 1953. године, пуком случајношћу, дошло се на идеју како да се преименује то место.
Око 6.000 књига чине фонд Народне библиотеке у Радичевићу. Иако је све мање младих који се окрећу књизи, они средње и старије доби најчешће ту долазе и траже што једноставније штиво, само да не морају много да мисле.
- Боље и то него да гледају ријалитије - каже књижничарка Драгица Галић. - Иначе, сви се чуде како немамо кафану у овако малом селу, а имамо библиотеку!
- Омладиници су овде имали неку радну акцију, седели су и расправљали како да се зове село - наводи председник Савета. - Један од њих је рекао да се не расправља више и да је на тај дан била годишњица смрти Бранка Радичевића и ето, одлучили су да по њему добијемо име. Сасвим случајно, јер тај песник није имао никаквих додирних тачака са нама!
У том селу данас живи око 650 становника, Срба из Босне, Лике и Баната у око 350 кућа. Сви су сложни, сви сваког знају, али им је компликовано да се организују, бар кад устреба.
Леа Радловачки
(Пројекат „Села Војводине - како се живи и како их оживети” реализује ДВП дигитал уз подршку Покрајинског секретаријаза за културу, јавно информисање и верске заједнице)
