Дворце Капетаново и Јагодић је у запуштеном и руинираном стању купила и обновила госпођа Радмила Јовановић, власница Хотела “Хелеветиа” у Београду. Домаћин у дворцу Капетаново Драган Мршић прича да је здање у приватном власништву госпође Јовановић и да служи за њене приватне сврхе, када она и њена фамилија дођу викендом. Али, с времена на време када наиђу туристи у Пландиште, она сходно захтевима општине дозвољава посете дворцу уз минималну надокнаду од 50 или 100 динара, којом се покривају трошкови чишћења, гости освеже и почасте домаћом ракијицом. Највише посетилаца у Капетаново навраћа од априла до јуна, у време школских екскурзија и пензионерских излета, али према речима Мршића, то је до сада било највише осам посета у току године.
Дворац Капетаново окружује посед од 60 хектара, а у његовој близини је зграда најстарије сушаре лековитог биља на Балкану, која је реновирана и адаптирана у ресторан, који је затвореног типа када дођу организоване групе, међутим, Мршић уверава да се на том плану ништа није дешавало. У неколико наврата је општина Пландиште ту доводила своје госте. Уз благовремену најаву посета Капетанову је омогућена, а дворац Јагодић од пре пет година када је завршено реновирање, показан је званицама и затворен чека нови живот.
- Колико знам, ове године ће се завршити и дотерати све што је започето на реновирању, па мислим да ће од идуће године дворци почети са радом као репрезентативни туристички објекти. То су моја сазнања од власника и верујем да ће се остварити за оба дворца Капетаново и Јагодић, јер је унутрашњост изузетно сређена – сазнајемо од Мршића.
У одуству власнице Драган Мршић је практично домаћин оба дворца већ деценију, али вели да се углавном осећа усамљено, те да му је много угодније када наврате туристи. Поготово када види да су они који дођу одушевљени дворцем Капетаново, који је сада у јако добром стању. Иако су мало скрајнути од пута Зрењанин - Вршац, за обновљене усамљене дворце има наде и будућности.
- Сада је то дворац у пуном сјају, људи су задовољни што је спашен од пропадања, а мени је још лепше када неко наврати. Јер, одаје дворца када су празне ништа не значе, полако би опет пропадале, уколико нико не би улазио. Власници су уложили много пара да се све реновира и обнови, мало су застали, али очекујем нови замах. Сваки дан долазим из Хајдучице, која је четири километра одавде. Дању долазим на двор, у чијој близини је и чобан који пази стадо од око 200 оваца и ноћу чува дворац. Око дворца су пашњаци и ливаде и има нешто обрадиве земље, што се коси, одржава и обрађује – сазнајемо од домаћина дворца Мршића.
У време када је почетком прошлог века Бела Ботка градио своје здање у атару Старог Леца, земљопоседници као инвеститори се нису безусловно придржавали класицистичких шаблона господских кућа овог краја, већ су неки са уживањем лутали кроз стилове различитих епоха. Ботка је по свему судећи био фасциниран средњевековном архитектуром. Тако се у стилу готике на дворцу издвајају лучно засвођени прозори и куле назубљених ивица. Са три стране се налазе високи забати, који се издижу изнад кровова, са степенастим ивицама и истичу централни ризалит и улазни трем. Са четврте бочне стране се налази квадратна висока двоспратна кула са назубљеним завршетком, која имитира средњовековне дворце.
На старим фотографијама дворца уочљиво је да се ту некад вијорила застава, али не може се разазнати да ли је била национална, са ознакама Торонталске жупаније или са грбом породице Ботка није могуће разазнати. Међутим, оно што је извесно, на главној фасади остао је уочљив грб породице Ботка, у виду лава који држи звезду. Приземље је обликовано као имитација градње каменом средњовековних утврђења, мада је грађена од цигала, а градитељи су користили и бетон, што у првим годинама 20. века није било одвише распростањено.
Први власник дворца Бела Ботка располагао је са великим богатством, јер се његов посед у овдашњем атару простирао на 1.400 катастарских јутара, држао егелу коња, стада говеда, фарму свиња, а имао је врбову шуму на којој је корист остваривао преко корпарства. Дворац је тада окруживао раскошан парк обликован у еглеском стилу, а красили су га фонтана и баштенска капија са кулом, којих више нема, него сада дворац окружује ливада.
Богатство породице Ботка, прекинула је аграрна реформа 1920. године, након Великог рата, када умањено имање више није било у стању да покрије дотадашњу раскош. Бела Ботка се заплитао у све веће дугове, да би 1938. године банкротирао. У то доба су се за породицу Ботка испредале свакакве приче. Нагађало се да је Бела Ботка прокартао имање, међутим, више је вероватније да је значајнији део иметка отишао на лечење нервно лабилне супруге Еме. Жена је често ишла на лечење у Пешту, а за путовања јој је муж увек у возу изнајмљивао по један цео вагон.
Власник замка Бела Ботка није ни слутио да ће му се жена, од туге што губи замак, попети на највишу кулу дворца, полити се бензином и запалити. Легенда каже да је изгорела брзо и да од ње није ништа остало, чак ни пепео, него само прамен плаве косе. Мештани од тада препричавају и верзију да се сваког 2. августа душа Еме Ботке појављује на торњу у виду белог голуба. Други пак причају да тог дана, на Светог Илију, у једној од соба замка ноћу се појављује сенка жене са дугом плавом косом која гледа у банатску равницу. Према трећој варијанти супружници Ботка су после банкрота заједно хтели да скончају, али их је послуга прислушкивала, па када су се одлучили на судбоносни трагичан крај, послуга се умешала и обуздала господара Белу, али нису успели да спрече самоубиство Еме.
Дворац Беле Ботке је на лицитацији 1938. купио богати трговац Франц Мај за мираз ћерки Емилији, која га је удајом донела последњем предратном власнику Милану Капетанову, по коме и данас носи име. Милан Капетанов је задржао дворац у свом власништву до краја Другог светског рата, када му је законом о национализацији одузет, па је са имањем претворен у пољопривредно добро. У дворцу Капетаново су једно време становали радници, а касније ненастањен почиње да пропада, све док га није купила садашња власница.
Милорад Митровић
Мајсторлук од кованог гвожђа
Пошто је дворац Капетаново споменик културе од великог значаја, потребно је било доста улагања и труда мајстора да се оронуло здање обнови. Предузетник и мајстор за радове на обнови на згради и ентеријеру од кованог гвожђа Арпад Ендрес из Јерменоваца, који је своје мајсторско умеће потврдио приликом обнове двораца Капетаново и Јагодић, наглашава да је ангажовање на објектима који су културна заштићена добра изузетно захтевно.
- За мене је то био посебан изазов, јер у време када су радови извођени, тек две године пре тога сам почео радити са кованим гвожђем, тако да је на неки начин представљао потврду мајсторлука – каже Арпад Ендрес. – Било је стварно јако тешко и захтевно са разним комбинацијама које изискује барокни стил. Одрађено је све, према очекивањима стручњака који се баве заштитом, а и према очекивању власника. На неки начин сам се у томе и специјализовао, али на жалост у задње време посла је све мање. Тада, када су родови на дворцу Капетанову извођени и није било толико скупо, било је и више пара, а пре нешто више од месец дана гвожђе за ту врсту мајсторлуке поскупело је преко 40 одсто.
