Они чији су корени за ово севернобанатско село заувек укорењени, а из далека су дошли, на гробове предака однели су јаја, цвеће, упалили свеће и невољнику крај капије сеоског гробља у џеп неки динар тутнули. После тога, сви су се у варош запутили, али тамо, на 32. Светском првенству у туцању фарбаним васкршњим јајима, чудо се догодило: планета није добила победника, већ победницу! Никада се, до минуле васкршње недеље, није десило да дама победнички пехар подигне. Но, увелико смо загазили у 21. век родне и сваке друге равноправности, а како је и у јуниорској конкуренцији госпођица била најбоља, евог пролећа господњег, ето, младе даме мокринске су планету покориле!
Све је, по обичају почело пар месеци пре васкршње недеље. Екипа искусних зналаца размилела се (махом) по војвођанским салашима, у потрази за најтврђим јајима. Наравно, коке салашарске, које травке и црвиће кљуцају и свеж ваздух удишу, носе тврђа јаја од „конвенционалне“ живине. Но, треба на хиљаде километара прећи и најтврђе одабрати, а то могу само прави зналци: они тврдоћу оцењују куцкањем јајета о предње зубе, те детектовањем звука који се при томе чује. А какав је то звук пожељан, не може се речима описати. За то се треба на северу Баната родити (и)ли мокринске воде напити.
Када су се квалификације (у данима пре Васкрса) обављене, дошао је ред на финални турнир. Прво деца. А међу нима, најтврђе јаје било је у рукама Мокринчанке Јане Јурић.
– Нисам мислила да ћу победити. Ово ми је први пехари јако сам срећна – дипломатски је, помало збуњена одговорила пред десетинама новинара које су је окружили. Али, зато је повелики пехар сасвим чврсто приграбила.
Не волу Мокринчани кад њихов традиционални мундијал називају „туцанијада“. Тих „ијада“, кажу, има свако друго – треће војвођанско село, а само једно је Светско првенство у туцању фарбаним васкршњим јајима. Зна се где се оно одржава, и то већ тридесет два пута. Мало ли је?
Живо је било и на сеоском тргу, и ништа мање узбудљиво.
– Ајд’ да видимо чије је тврђе! - уобичајена је реченица када се пријатељи, познаници или рођаци тамо сретну.
Пуно је оних који су пре или касније из Мокрина отишли, али нађу начин и пролику да му се сваком згодом врате. „Није грех отићи из Мокрина. Да јесте, било би много, много грешника“ – говорио је својевремено један из плејаде чувених Мокринчана, Радован Раша Попов. Тако је једног Мокринчанина пут одвео у шведски Гетеборг, те се и он опробао са тврдим јајетом на финалном турниру. Но, када је поражен, један Мокринчанин је типичним акцентом констатовао оно што је већина (гарантовано) помислила:
– Та ди ће тај из Шведске с нама?
Једна од карактеристика менталитета Мокринчана је да никоме и ни у чему не признају да су бољи од њих. А о тврдоћи јаја се углавном ни не поставља питање.
Дуж главног мокринског сокака, мада мање него пре, формира се уобичајена „штрафта“ између тезги. Продају се украси, слаткиши, пластичне играчке, а ту су и стари добри лицидери. Они старији и помало носталгични не пропуштају прилику да пазаре кретош и алву. Част модерним технологијама и шареним тезгама хипер – маркета, али тако нешто тамо се не купује...
Када је прошло подне, на главној бини атмосфера је све ужаренија. Креће завршница у туцању јајима. Четвртфинале, полуфинале, а ето нас и у финалу у које су се пласирали Ивана Продановић из Мокрина и Милан Михајловић из Угљевика у Републици Српској. Куцкање креће и – титула (по ко зна који пут) остаје у Мокрину, а Ивана, уз прави женски цик одушевљења, даје до знања да је ова постала светска првакиња. Никакво чудо мисле бољи познаваоци тамошњих прилика, јер Ивана је ћерка Миодрага Продановића Пеке, четвороструког светског првака и трећепласираног на вечној листи бесмртних. Њему је ћера, наравно, првом полетела у загрљај након освојене титуле.
– Пресрећна сам! -кратко и јасно оговара Ивана на прво новинарско питање након подизања пехара. – Уз сагласност да је лепо то што наставља породичну традицију, Ивана, ипак, „спушта ускршња јаја на земљу“.
– Најбитније је дружење. Ово је све, ипак, забава, зато треба што више људи да се пријаве и покушају. Лепо је бити први, али није најбитније. Лепо је доћи овде и дружити се – вели двадесетдвогодишња светска првакиња.
Душан Кнежић
