Најбучније се „терало кера” уз тамбураше, док су мирније вечери, углавном по немачким гостионицама, протицале уз гитару или цитру. Тад жене никад нису улазиле у кафане чим се смркне, иако је за пристојну даму било сасвим нормално да лети седи у башти неке финије кафане или хотела, уз музику, до фајронта у десет или једанаест.
У тексту из 1884. у часопису „Стармали” популарни др Илија Огњановић Абуказем се с носталгијом сећао града који нестаје: „Сад су кафане пуне младих што се картају, билијаре, о коњима причају или опклађују ко ће више чаша пива попити.”
У кафанама је посебно бучно и весело бивало око Три јерарха, славе Алмашке цркве, кад су у град долазили сељаци из атара, и махом заседали „Код три круне” на старом Житном тргу. Присталице Светозара Милетића, али и други интелектуалци и уметници, окупљали су се прво у „Камили”, а потом и „Белој лађи”. Професори, официри из Петроварадина, чиновници и трговци долазили су у „Липу” (или „Дие Линде”) у Лебарском сокаку, у међувремену преименованом у Милетићеву улицу.
Међутим, посебно живописан свет, углавном занатлије, окупљао се у гостионици „Код три краља” (у данашњој Пашићевој), чувеној по рибљој чорби и каменичком вину. Пошто је бирцуз назван по три мудраца који су дошли с даровима да се поклоне тек рођеном Исусу, ни стални гости нису хтели да заостају у христољубивом милосрђу па су сваке Врбице новом одећом обрадовали десеторо сиромашних малишана.
За скупљање добротворних прилога било је задужено једно од најинтересантнијих градских удружења – „Гњаватор”, којем је ту било седиште. Основано је убрзо по отварању кафане, никад није осећало потребу да се и званично региструје, али је прву диплому издало већ 1901. с поспрдно претенциозним високим бројем. Јако су дружали до свог патрона, „ситног” свеца, преподобног Акакија Синајског.
За показану вештину гњављења током целе године управа је уручивала дипломе. Тако на једној, испод украшеног узглавља, стоји слоган „Гњаважа је духовна масажа”, па пише да је додељује „свом узорном члану, неустрашивом поборнику гњаваторских идеја, врлом једномишљенику, скромном трудбенику, дичном гњавидругу”. Печат и потпис стављао је актуелни Архигњаватор.
Амблем друштва била је помало надреална илустрација господина с исплаженим језиком ког с ентузијазмом дави други господин. За оне којима није све баш јасно, следи и објашњење: „Брат је мио које вере био, ал је прави који нас не гњави”. Строго су се и придржавали својих правила, попут основног „Језиком лај, рукама не дирај”, чега би се могли придржавати наши и други модерни парламентарци.
У међуратном периоду најпознатији председник „Гњаватора” свакако је био грађевинских предузимач Јоца Перваз (тешко га је било не приметити због осебујних и брижно неговарних бркова), који је на лицитацији ангажован од градске управе да разгради само наоко невелики „Брукшанац”, а заправо замашан К унд К фортификацијски комплекс милитарних објеката и шанчева. Тиме је задужио Нови Сад, који је после два века и више, најзад и формално изашао на Дунав.
Реклама за сва времена
У календару „Велики орао” за 1904. газда Сава Стојковић хвалио је бирцуз „Разбибрига” јер је „према потребама 20. века већ удешен и сасвим по најновијем типару”. Па још додао:
„Има штофова свакојаких (за разговор). Столице, клупе, столови (пуни доброг друштва из свију српских крајева).
„У буџацима могу гости оставити штапове, амбреле и сваковрсне бриге. Коме је згодиније, може их обесити о клин, поред шешира и капута.
„Дупле цене. Не бојте се! Само ако киша ил мећава догна у гостионицу кога члана данашњег саборског одбора, њему ћу рачунати дуплу цену. ”
Његови кафански саборци остали су активни и током окупације. Но, њихова окупљања постали су сумњива хортијевској полицији па су једном упали ради преметачине, али су их присутни прогласили гњаваторима и натерали да за казну у „касицу” убаце прилог.
Настасја Писарев
