„Наша манифестација окупља произвођаче цвећа, садног материјала и разних рукотворина, али до сад не и оваквих. Зато није чудо што су привукле толику пажњу посетилаца“, вели у име организатора, Удружења грађана „Бибер“, Јелена Остојић.
И заиста, око штанда стална гужва, а Ана љубазно одговара на бројна питања радозналих, а неупућених.
„На овим предметима, потеклим из индијанских митова, доста је перја, а оно је осетљиво на влажност, и зато их радије не излажем на отвореном простору“, објашњава ауторка „хватача снова“.
Каже да је ссвим случајно почела да их прави пре четири године. „Раније сам читала нешто о томе и заинтересовала се, али нигде није било прилике да их видим уживо. Онда је супруг купио у некој сувенирници један повећи комад и поклонио ми. Дуго сам га проучавала док се нисам одлучила да и сама урадим нешто слично. Знају људи разне легенде о томе, али немају где да их купе. Чула сам да се истим послом као и ја сада баве једна Грузијка и Хрватица, али код нас нико. Можда неко направи за себе покоји комад, али не и серијски“, додаје наша саговорница.
Цене скромне, странци најбољи купци
Каже да се од овог посла не може се зарадити за живот, али је задовољна. Цене су скромне, од 150 динара за мали примерак, до 2.000 за већи и компликованији. Највише прави оне средње величине, који коштају око 500 динара. За први јој потребно 45 минута, за други потроши цео осмочасовни радни дан, а трећи, зависно од изгледа, барем два сата. Странци су далеко бољи купци од нашег света јер су многи отворенији за езотеричне начине размишљања, а и није им скупо.
А један од најфасцинантнијих обичаја северноамеричких Индијанаца су прихватиле и многе друге културе током 18. и 19. века, али с модификованом применом. По легенди, припадници племена Сијукси су први почели да израђују „хватаче снова“, убеђени у то да заправо они одређују судбину њихове будућности. Ана је доживела да они постану и део њене судбине. Када је стекла гимназијску диплому, дуго је била незапослена, а у последње четири године ради код куће и попуњава породочни буyет продајом атрактивних сувенира, као што су „хватачи снова“.
„То је, заправо, круг направљен од врбовог дрвета, који се облаже кожом или канапом, а ја користим канап јер је јефтинији и тако је производ приступачнији муштеријама“, приморана је да и по цену аутентичности тржишно размишља госпођа Бабињац.
Објашњава да круг симболише планету Земљу, природу и циклус живота, у средини је мали отвор или перлица, који представља човека, а између се исплете мрежа од канапа, попут паукове, без чворова, и представља хармонију између човека и природе.
„Ако се мрежа на било којем делу покида, пошто нема чворова, одмах би нестала. Јер, то илуструје крхку везу између човека и природе. При дну су пера разних птица. Жене Индијанаца користе од сове јер је она птица мудрости, а мушкарци од орла, који је симбол храбрости“, вели Ана Бабињац.
Примена је различита. „Хватачи снова“ се каче у просторији где се проводи највише времена или спаваћој соби, нарочито изнад колевке беба.
„Верује се да се сви снови преко ноћи уплићу у мрежу. Негативни остају у њој и први јутарњи сунчеви зраци их спрже, док позитивни нађу пут кроз мрежу па склизну низ перца до просторије и кревета уснулог човека или детата“, објашњава Ана.
Властимир Јанков
