Јеловник који и друштвене мреже гоји

Севернобанатско село Санад, смештено између Тисе и регионалног пута, најближе је Чоки, али нису далеко Нови Кнежевац, Кикинда, Зрењанин, Нови Сад и друге вароши, посебно када се у завичај долази на “Молитвени доручак” који је с пролећа већ одавно на родном грунту уобичајио др Срба Петров, као својеврсно дружење уз гурманлуке и тамбураше.
Molitveni doručak u Sanadu Foto: M. Mitrović
Фото: Фото: М. Митровић

Домаћин завичајног дружења Петров пре више од три деценије одметнуо се са севера Баната у Нови Сад, где има стоматолошку поликлинику, не таји да му је за завичајни скуп у Санаду, као мустра послужио светски чувенији Молитвени доручак који се приређује у Вашингтону.

Кад могу Американци, зашто не би могли и Санадци, поготово што први записи о Санаду датирају још из 1247. године и што су његови први житељи рибарили на Тиси много пре него што је Кристифор Колумбо открио Америку.

Санадци на Молитвени доручак нису звали Доналда Трампа, ни Барака Обаму, нити њихове претходнике, а кажу, зашто би их звали, када ни они њих никада досад нису. А, и ко зна како би банатски фруштук утицао на њихово здравље? Трпеза у Санаду није ни налик оној с друге стране Велике баре у Белој кући. Не може се то ни поредити. Када је један гост санадског скупа поставио јеловник на друштвне мреже, не да су се усијале и гојиле, него су му они који су били на доручку у Белој кући засигурно позавидели. 

Циркулација је поправљана ракијом “белком” од медених санадских шљива, али нашло се ту још дударе, кајсијеваче и друге жестине. Послужење је почело питама са сиром, кромпиром и зељаницом, мокринским лиснатим сиром, а двогодишњој шунки модрих нијанси иако је била са сланином “са два прста” белом као снег нико није нашао мане. Ко се зажелео при руци је било хлеба намазног гушчијом масти посутог алевом паприком, било је и кромпира у “чакширама”, младог лука, ротквица и љутих папричица, а све је “као по лоју” пристизало из кујне на чијем зиду је са ланеног платна ситним везом исписана народна изрека “Прво Специ па онда реци!”

Времена за предах није било, једноставно, саставили се доручак и ручак, пошто је познати санадски кулинар Владан Суботин почео сервирати специјалитете испод сачева, где су се  с кромпиром и другим поврћем стопили банатски срндаћ и салашарско јагње. Свима је мало лакнуло када су послужени салчићи, кифлице са пекмезом од кајсија и шљива које је испекла Снежа Гаврић из Бечеја. Грла су се највише квасила ризлингом и розеом из Бајиловог подрума из Сремских Карловаца. Евоцирање успомена и весеље уз тамбурашку банду, коју је хармоником повремено подупирао шеф оркестра РТВ-а Мића Јанковић, протегло се до ужине - барене роловане шунке, а и после, кад се заноћило.

- Санадци воле да се на трпези нађе храна домаће банатске кухиње, али пријају им и специјалитети карактеристични за друге крајеве, тако да су гурманлуци испод сача популарни – вели Владан Суботин.   

Нераскидиву везу са завичајем др Срба Петров одржава и због велике љубави према коњима које ту држи из хобија и постиже успехе. За Санад га вежу и успомене из детињства и породични корени.

- Успевам често да скокнем у Санад јер сам пословно везан за оближњу Сенту где такође имам стоматолошку поликлинику. Санад није село какво је било, јер сада има хиљаду становника, упола мање него што је имао некада, када сам отишао, најпре на студије у Београд, а после за професионалном каријером у Нови Сад. Мој хоби су коњи и то је главни разлог што долазим. Волим касачке трке, држао сам једно време пет коња, сада су у штали само два. Ждребац Бен Хит је већ проверен, освајач трофеја на нашим хиподромима, а од недавно друштво му прави веома перспективна четворогода кобила Хани С, која има добар педигре и од ње пуно очекујем.

На “Молитвеном доручку” у Санаду окупља се углавном дружина у истом или мање измењеном саставу, у односу на прво окупљање од пре 17 година. Петорица учесника су се преселила у вечну кућу, а остали се добро држе и редовно долазе на дружења. Неколицини који су овог пута изостали, па због празновања 1.маја отишли на Златибор, у шали су пожелели да падне киша, што се и десило. Од Санадаца из дијаспоре сусрете не пропуштају Радован Лала Давидов, који је пре скоро пола века одселио у Петровац на Млави, Станко Цане Надрљански се као банкар укоренио у Зрењанину и други. Они успут обиђу родбину у завичају и носталгично упоређују Санад некад и сада. Знају то добро Ратко Боровница из Кикинде и други пријатељи још из младалачких дана, које прихватају као своје најрођеније.

- Нису наше мале средине попут Санда лоше, али заслужују да им се посвети много више пажње – сматра Станко Цане Надрљански. - Ту се живи лакше, мирније и боље него у варошима где земље има само у саксијама. Овде се опуштеније живи у свом дворишту, али евидентно је да смо пропустили један период у коме се из села само одлазило. Село су прескочиле генерације које нису у њему остале, па је у школи ђака све мање, мање је људи и у цркви, а и кафана нема као некад, док су радиле код Душане, код Аце… па је после добро радила “Сокобања” док није зарасла у коров. Деца се сада другачије забављају, задовоље се паметним телефонима и интернетом

Санад није ни близу оног Санада из којег су отишли, утисак је оних из дијаспоре. Веле да је то вероватно и зато што су старији, па је тако и у селу више старачких домаћинстава. Дође се на кратко, обиђу најмилији и допуне батерије за повратак у варош.

- Увек је леп осећај доћи у завичај и бити са својима. Отишао сам одмах после студија, да играм фудбал, а после као агроном, када сам копачке окачио о клин, све је долазило на своје место и у струци. Отишао сам још далеке варљиве 1968. године, а пола века касније чини се да је Санад доста оронуо јер има пуно напуштених кућа и оних што се нуде на продају, а нажалост немају купца. Зло је што нам села тако пропадају, младеж се слабо задржава, па се морају наћи мере које ће младе заинтригирати да остају на селу. Сигурно је да Санад и друга војвођанска села заслужују много боље. Држава и дурштво мало више морају мислити на пољопривреду, па би млади окренули лист и остали на своме. Санад је одувек била жива и здрава средина, све нас помало везује и привлачи Тиса, поготово незаобилазни летњи угођаји уз реку које треба доживети – утисак је Радована Лале Давидова.

 Милорад Митровић

EUR/RSD 117.6117
Најновије вести