У том периоду и број горанских организација само на подручју Војводине је више него преполовљен, са 30 пао је на 12, а десеткован је и расаднички фонд, који је служио као база за пошумљавање, озелењавање и друге акције. У петнаестак од тих 30 организација постојали су расадници из којих су намириване потребе за садним материјалом у већини случајева.
– Покрет горана Војводине у златно доба свог постојања на око 120 хектара имао је развијену расадничку производњу, што је цифра вредна пажње – каже председник војвођанске горанске организације Алекса Јефтић. – Последњих година то се свело на непуних 30 хектара. Тиме се још успешно баве организације у Суботици, Сомбору и Вршцу. Остале су погасиле расаднике, јер није било подршке нити иницијативе од локалних самоуправа да се озелењава и пошумљава на њиховим територијама. До пре неколико година укупно смо произвели око 19 милиона садница. Пре десетак година био је и знатно већи број горанских организација. Нажалост, и у нашим редовима није дошло да занављања кадрова и оспособљавања људи за преузимање неких активности. Стицајем околности велики системи су преузели одређене улоге и ми смо потиснути у други план када је реч о озелењавању и подизању шума, и почели смо да се бавимо другим активностима. Окренули смо се едукацији и раду са младима и грађанством и то нам доста добро иде за руком.
Јефтић са искуством дужим од четири деценије у горанском покрету напомиње да се у периоду када су остварени завидни резултати у пошумљавању и озелењавању на Покрет горана Војводине гледало као на битног партнера и полугу у друштву. Тај посао се планирао на годишњем и средњорочном нивоу и спроводио по малим местима и великим градовима.
За 60 година горани су учествовали у подизању више од 23.000 хектара шумских засада. Од 1982. године почели су да ничу пољозаштитни појасеви у њиховој режији, којих сада има око 1.500 хектара у Војводини. Додуше, многи су сада посечени чиме је направљена штета широј друштвеној заједници.
– Учествовали смо у озелењавању више од 21.000 хектара земљишта и то је била претежна активност ПГВ-а – каже Алекса Јефтић. – Нисмо се бавили пуно пошумљавањем, већ пољозаштитиним појасевима, ловним ремизама и озелењавањем. Поносни смо на чињеницу да је око 3,5 милиона људи учествовало на свим акцијама за 60 година. И данас постоји заинтересованост за акције садње, али нисмо за то да се засаде саднице и никад више не обиђу јер оне захтевају негу до одређеног стадијума раста.
– Тадашња покрајинска власт је подстицала локалне самоуправе на увећање шумског растиња и зеленила на различите начине – каже Јефтић. – Из целе ондашње Југославије доносили смо садни материјал. Посебно добру сарадњу смо остварили тада са Националним парком „Фрушка гора“ који је по 200.000 до 300.000 садница производио за наше расаднике који нису у то доба били оспособљени да произведу баш све врсте.
Значајан допринос у том послу дале су ловачке организације, које су осамдесетих и деведесетих година добијале на коришћење државно земљиште и подизале ловне ремизе, чиме су одржавале свој фонд. Оснивањем јавних предузећа „Војводинашума“ и „Воде Војводине“, истиче Јафтић, површине за пошумљавање прелазе у њихову надлежност и од тада се смањује улога некадашњих друштвених, а сада цивилних или невладиних организација.
– Ми јесмо невладина организација, али то не значи да смо против сопствене државе, улице, месне заједнице, града – наглашава председник ПГВ-а наводећи успешан рад и одличну сарадњу горанских организација у Сремској Митровици, Сомбору, Панчеву, Новом Саду са локалним срединама. – Свуда у свету води се осмишљена камапања садње тако да у њој учествују сви, од оних најмлађих до најстаријих, што код нас није још дошло до изражаја. Пошумљавање може и треба да буде друштвена акција. Ми бисмо били веома задовољни када би поново заживео тај дух заједништва који би резултирао масовним акцијама озелењавања на добробит свих и да се не гледа на то као искључиви задатак јавних предузећа. То може да се догоди ако се успостави дијалог међу свима и цивилни сектор не буде омаловажаван него сматран као интегративни фактор одређене заједнице. На свима нама је да осмислимо начин како бисмо могли да учинимо да се проценат под зеленилом и шумама у Војводини повећа до оптималних граница.
По Јефтићевим речима, пошумљеност у Војводини више од две деценије је између пет и шест одсто, а требало би да је 12 до 14. Али, како каже, стање на терену се ипак разликује и од те неповољне статистике. Указује на мале, уситњене површине у државном власништву, које би било најцелисходније да одржавају организације и локалне самоуправе на чијим територијама се налазе. Проблем представљају и оне велике на којима је спроведена садња у последњих десетак година, а о њима нико не брине. Има и пуно запарложеног земљишта и ваљало би размислити о томе да се промени његова намена како би се омогућило пошумљавање.
– У овом послу струка има главну, одлучујућу улогу и ми се залажемо да искључиво стручњаци одреде правац у ком треба ићи и на који начин треба радити. Требало би променити приступ овом послу у друштву и правну регулативу тако да и цивилне организације могу да конкуришу за новац којим би спровели акције пошумљавања и озелењавања, и успоставиле расадничку производњу, за шта локалне самоуправе нису заинтересоване – закључује Алекса Јефтић.
Зорица Милосављевић
