Жито се косило косом и српом, а обавезан део екипе биле су и жене које су „руковедале” и везивале снопље, те слагале у крстину.
Жито се увек коси у смеру у ком је сејано, открили су нам филозофију овог начина жетве чланови удружења „Дужијанца“ из Суботице, који се очувањем ове лепе традиције баве већ неколико деценија. Ако се добро почне, онда се и снопови лако вежу и слажу, па крстина буде прелепа. И, лепо је кад се ниско коси чему нису вични сви косачи.
Пре него што се почне кошење, косачи обавезно доручкују. Наравно, простре се поњава или ћилим на земљу, а на поњави се нађе оно што се нађе у комори, воћњаку и башти у ово време: шунка, сланина, кобасица, сир, домаћи хлеб са тврдом кором и обавезно из саћурице, црни лук, а ту је и први парадајз, паприка и краставци, свежи или већ укисељени на сунцу... За дезерт штрудле или колачи са вишњама и маком, а од воћа кајсије и јабуке петроваче...
Кад се добро доручкује, наоштри се коса, прегледају канапи за везивање и прионе на посао... Није лоше ако се нађе и нека тамбурашка банда, да посао буде лакши, а и мало ракије да се гуцне није наодмет.
Мужљанци се труде да ову лепу традицију сачувају и лепо је видети да се око косача врзма све више деце и младих.
Текст и фото: Ж. Б.
