За брање листа дувана се мора поранити, па се на посао креће чим сване и ради “за росе”, док се не набере и попуне касете довољно за једну сушару.
Да на њиве покрене дружину вредних берача Ранко мора поранити пре њих, јер са породицом живи у двадесетак километара удаљеној Руми. Отац Милутин се дуваном почео бавити 1996. године, на мањим површинама, а Ранко од пре десетак година наставио тај посао. Пре тога Ранко је у Новом Саду, како вели радио све и свашта по разним фирмама у електромеханичарској струци за коју је стекао диплому.
- Из Хрватске смо се овде доселили 1992. године, сплетом неугодних околности. Тамо смо се бавили сточартсвом, а отац је почео да се мало бави и дуваном па смо повећали површине. У почетку је то било на три до четири хектара, а сада то иде и до двадесетак хектара и имамо наших шест сушара – испичао је наш домаћин у петак ујутро у атару Никинаца.
Породица Матић обрађује око 40 хектара сремске оранице, од којих је четвртина у њиховом власништву, а већи део се узима у закуп.
- Једно време сам радио у струци и био између обавеза на послу у Новом Саду и њива у Никинцима, па када више нисам могао издржати такав темпо, преломио сам и определио се за узгој дувана и пољопривреду. Напорно је, јер се ради од раног јутра до вечери, једва у сезони највећег посла у берби стигнем да одспавам неколико сати. Сада је сезона бербе и прскања ради заштите дувана од болести, такође и закидања цвета, тако да има шта да се ради. Година је таква да дуван брже сазрева, агресивно зри па и презрева, па самим тим нам намеће жешћи темпо – објашњава Матић.
Берба “вирџиније” почела је око 10.јула, а проблеме су донеле кише које су касније учестале, па је то пореметило и саму вегетацију дувана и ритам послова. Дуван је израстао “као шума”, има листа, али и поред свега, како указује Ранко, није налио тежину и склон је болестима због веће влаге.
У производњи дувана газдинства породице Матић сарађују са сенћанском фабриком Компаније Јапан тобако интернешнел (ЈТИ).
- Задовољни смо сарадњом, јер је компанија ЈТИ стварно коректна у погледу откупа листа дувана, а такође стручно и у сваком погледу прати нашу производњу. Има наравно ситуација када смо ми као произвођачи незадовољни и у праву смо, или када смо неоправдано незадовољни, али у односу на друге пољопривредне културе и друге компаније како раде када је рецимо у питању откуп сунцокрета, када има много неизвесности у погледу цене, ми бар знамо откупну цену дувана унапред и да ће све што произведемо бити откупљено – наглашава Матић.
Из прошлогодишње бербе са исте површине на којој је дуван и ове сезоне, испоручено је 43 тоне жутог листа, тако да је принос био солидан.
- Ове сезоне не очекујем већи принос, неће бити ни близу прошлогодишњег, али очекујем да ћемо постићи производњу квалитетнијег листа. Ово што смо до сада обрали и осушили показује бољу класу, међутим, како време одмиче вероватно ће квалитет бити нешто лошији – додаје наш саговорник.
Дуван јесте знатно профитабилнији од пшенице, сунцокрета и других ратарских култура, када се потрефи добра година, указује Матић, напомињући да су ипак улагања у производњи дувана јако велика.
- Због тога сви ми ходамо по танкој жици. Када је рецимо година, као прошла, кад нема квалитета, а улагања и посла и тада има јако пуно, деси се да на дувану зарадимо као на сунцокрету, где има само десетак дана посла, док се на производњи дувана ради стотинак дана у години. Али када је година добра, када се карте сложе, онда се и корист не може поредити, јер је тада корист од жутог листа “вирџиније” много већа – истиче Матић.
Послови у производњи “вирџиније” крећу у фебруару и марту, када се заснива расад у пластеницима, па се захукта у априлу припремом земљишта, половином маја изношењем на њиву и расађивањем, а према речима произвођача, најжешће је када у јулу треба радити на заштити, закидању цветова и на берби која захтева вредне руке берача и потраје око четири месеца, све до првог мраза. Код Матића свакодневно је ангажовано 12 берача на њиви, а код куће где отац Милутин има главну реч у технологији сушења, има још тројицу радника.
- Годинама већ сарађујемо и радимо на берби дувана. Дневница је код нас 2.400 динара, од ујутру па док се обрани дуван не смести у сушару. Некада беремо три сата, некада се проведе на њиви и пет сати, зависи од њиве па и од тога колико смо сви расположени за рад… – објашњава Матић.
Ранко Матић и његова породица живе у Руми, где му супруга Бранкица ради и подижу двоје деце, Матеју и Немању, а Ранку бављење пољопривредом у Никинцима изискује свакодневно путовање на посао, као када је радио у Новом Саду, само је сада сам свој газда.
- Долазим да радим у село, исто као што неко путује у фирму на посао, само што ја дођем у Никинце код својих, а навикао сам са породицом на живот у Руми, одакле ми је док сам радио у Новом Саду било лакше за путовање и деци за школу. У највећој сезони посла мало се виђам са породицом, јер рано крећем за Никинце и касно се враћам кући, али ипак у односу на послове које сам радио у Новом Саду има своје предности, него ићи негде и радити за плату – каже Ранко Матић.
Матић види обезбеђење егзистенције и перпсективу у пољопривреди, али сматра да је све теже и теже, јер се све усмерава већим пољопривредним газдинствима и фирмама, а малим произвођачима је све теже, јер немају новца за улагања.
- Мислим да субвенције државе намењене пољопривреди већином користе велики произвођачи, а мој утисак је да је тако и систем направљен, да они буду још већи, а ми мали полако да нестајемо. Упоређујући се са комшијом који данас ради пет-шест јутара земље, мислим да ћу за петнаестак година бити на његовом нивоу са обрадом шездесетак јутара. Малим газдинствима је најгоре и она ће неумитно пропадати и нестати, газдинство какво је наше ће доспети на тај ниво, а велики ће постајети још већи – уверен је Ранко Матић.
Текст и фото: Милорад Митровић
