У међувремену, посао су преузеле велике корпорације, попут гласовите, Сомбору оближње Апатинске пиваре, али последњих година се враћају мале крафт - пиваре, па се у подухват упустио и млади Сомборац Бранко Поповић, чија је „Раванград пивара” све чешћа у шанковима барова и на полицима маркета.
– Основна разлика између занатских, крафт - пива, и комерцијално најзаступљенијих на нашем тржишту, али и светском, у томе је што су наша пива горњег врења, док су уобичајена, распрострањена, доњег, односно лагери – прецизно објашњава разлику Бранко, готово голобради технолог, који од Сомбора, макар у свету правих љубитеља занатски створених пива, у последњих неколико година прави престоницу достојну немачких, аустријских и чешких узора.
– Основна рецептура је заправо иста, али само врење воде, пиварског јечма, тј. слада, хмеља и квасаца се код нас одвија у горњим зонама посуда, па отуда и разлика у укусу – наглашава Бранко тајну крафт-пиварства које је последњих неколико година процветало у Србији.
Бавити се том врстом обраде јечма и хмеља, којима Србија и, напосе, Војводина обилује, прави је подвиг јер су и пивопије одавно усвојиле сва правила мејнстрим производње, али и то се полако мења.
– Све више људи пиво не доживљава као обични напитак, већ од њега очекују и посебност, док гиганти пиварске индустрије, који се, без изузетка, оријентишу на лагер-пива, пажљиво прате шта раде крафт-пиваре у свакој земљи и, у складу са својом пословном политиком, често учествују у куповини малих, занатских пивара не би ли и тако освојиле део тржишта – покушава Бранко да „рашчивија” правила светски глобалне економске утакмице.
Попут винољубаца, и они склони пиву су посебно осетљиви према локалним производима, па се крафт-пивари труде да и брендирањем своје робе демонстрирају завичајност. Тако су и производи „Раванград пиваре”, која је име добила по чувеном топониму Сомбора овде рођеног Вељка Петровића, једног од највећих српских прозаиста, у складу с месним сленгом па је један од назива и „пенал”, искључиво локални израз за нешто што је без премца квалитетно.
– Због релативно малих количина које производе крафт-пиваре, као и технолошких процеса, она не могу да се, код самих клијената, ценовно мере с лагер - производима међународних концерна, али, рецимо, Белгија, позната по светски рекордном броју крафт-пивара, највећи део туристичке привреде везује управо за ту грану занатства, па га подржава и државним мерама – каже млади власник и главни технолог „Раванград пиваре”.
Пошто су крафт - пиваре у Србији новијег датума, сасвим очекивано, суочавају се с препрекама и предрасудама, које ипак постепено уклањају.
– Све су чешће државне кредитне и линије субвенционисања те врсте производње, што је за сваку похвалу – уосталом, и ми смо, попут многих наших колега, користили и помоћ Развојног фонда, али проблем је и законодавно изједначавање нас малих занатских пивара с моћним међународним пиварским гигантима као што је „Хајнекен”. Једноставно, не можете имати једнаку акцизну и пореску политику кад су у питању највеће српке пиваре у власништву светских компаније и мале занатске, крафт-пиваре које су у повоју – није без проблема ни та врста српских предузетника „увезаних” с примарном пољопривредном производњом, која се у Србији често именује за стратешку предност у односу на остатак света.
– Приде, основа производње је јечмени слад, и док „класичне” пиваре користе безмало исту врсту производену у огромним количинама, крафт
- пивари су везани за посебне врсте слада, али и хмеља, па би било паметно да држава субвенционише или на други начин помогне отварање мањих, специјализованих сладара и заснивање производње посебних врста пиварских јечмова, које ми тренутно можемо набавити једино из иностранства – вајка се Поповић.
Милић Миљеновић
