У „ Motorcycle Caffe Bar Baza 022„ до којег из Карађорђеве стижете тако што прођете кроз пијацу и провучете се између продаваца робе „са београдског кванташа”. На зидовима кафеа који је у саставу Буцине вулканизерске радње стоје плакати за наступе од средине деведесетих до данас - од „Ван Гога” преко бројних трибјут бендова до „Гоблина”. Позвали смо и Ђулета да га поздравимо из Шида. Иако је већ загазио у седму деценију, Буцу не напушта ентузијам када је реч о музици, бајкерским дружењима и организовању концерата. Ћерка му је у Новом Саду, наступа као певачица у једном бенду.
Стижемо пред „Словенски народни дом” у којем се налази СКУД „Једнота” („Јединство”). На стубу испред је умрлица за Радована Ђурчића (86), омиљеног шидског наставника чија је сахрана била баш тог дана. Примећујем да је на свим умрлицама у Шиду прво презиме па име...
Преко пута је Словачка евангеличка црква. Како смо после чули, обреде обавља жена - свештеница. На једној старијој фотографији коју сам пронашао на интернету из времена док је дрвеће још било ниско, боље се види црква чији торањ практично „ниче” из куће.
Станислав Ступавски и његова супруга Зузана, рођаци нашег друга Јарослава Ступавског, дочекују нас у свом дому. Уз вруће кифлице са сиром које је Зузана управо извадила из рерне Станислав ми показује бројне књиге које је написао или су у припреми а баве се историјом Шида, његовим занимљивим становницима као и животом Словака у различитим сремским селима. Станислав је деценијама радио у локалним медијима а он и његова супруга су веома присутни у свим културним, спортским и црквеним активностима овдашњих Словака.
Словачки фудбалски клуб „Једнота” у чијем ресторану увек једемо поховане шкембиће и папке - постоји од 1971. Монографија поводом пола века постојања због пандемије излази тек ове године. Погледао сам припрему - у књизи су сви резултати утакмица у протеклих 50 година, имена фудбалера, имена чланова управе, фотографије тимова...
Посебно ме је занимала књига „Моји обични - необични суграђани и догађаји”. У њој Ступавски приповеда историју Шида у протеклих 100 година кроз његове занимљиве житеље.
Међу њима су и Андрија Голуб Золт, сликар и фудбалер, данас у пензији; Андрија Хлпка, димњачар и голубар; Андрија Влчек, трговац; Андрија Колар Прле, ковач, фудбалер и аматерски глумац; Бранко Стевић, узгајивач паса; Владимир Сљука, возач и голубар; др Здравко Ковинић, стоматолог и страствени ловац; Душко Лазић, глумац, познат као „џентлмен”; Душко Хубрик, чувени риболовац; Ђура Вукмановић - Веверица, голман ФК Фрушкогорац; Емил Креко, сликар и продавац на бензинској пумпи; Еуген Сабол, професор и вођа тамбурашког оркестра; Зузана Ступавски, ауторова супруга, дугогодишња радио-спикерка и почасна председница Црквеног збора Словачке евангеличке цркве у Шиду; Јан Захорец Суља, локални боем и шаљивyија; Јан Лацко који је пуних 56 година био словачки протестантски свештеник у Шиду (од 1897. до 1953); Јан Пешка, ватрогасац, фудбалер и најбољи комбајнер Југославије седамдесетих година; Јан Танцик, молер и сликар; Јанко Шустер, сликар и творац највећих снешка белића у Шиду а можда и у целој Војводини... Када сам видео Јанкове фотографије у припреми за књигу, рекао сам Зузани да га позове и најави нас...
Време је за ужину уз сремску ракију, сир, печена јаја и кулен код Јована Тодоровића који у свом ПГ-у производи више врста одличних ракија и сјајне сухомеснате производе. Слажемо се са домаћином да је гастрономска баштина значајан део културне баштине сваког краја и сваког народа.
Сремски кулен „у кати” деценијама бије битку са словачким куленом и славонским куленом. У ПГ-у Јована Тодоровића из Шида у „Свињском Срему” кулен се прави од домаћих свиња, од најквалитетнијег меса, љуте паприке и соли. Он се пуни у природно црево, тзв. кату. Ката има већу пропусност ваздуха, те је онда кулен квалитетнији. Велика је разлика између кулена у кати, и оног које се пуни у вештачко црево. Свиње морају имати годину дана, да имају око 200 килограма, и да се користи само најквалитетније месо, затим иде хладно димљење, промаја и то је то.
Поред традиционалних цркава (Српске православне цркве, Римокатоличке цркве, Гркокатоличке русинске цркве и Словачке евангеличке цркве) у Шиду постоји и велики број малих верских заједница о чему је доста писао и Станислав Ступавски у својим хроникама о Шиду.
Железничка станица у Шиду, прва је на територији данашње Србије на линији некадашњег „Оријент Експрес„ воза. Станица има 10 колосека и 3 перона. Чини се да путничког саобраћаја готово и нема пошто воз не иде према Загребу (очекује се обнова те линије ове године) а према Београду је пруга толико лоша да је просечна брзина воза око 30 километара на час па вожња од Земуна до Шида траје готово три сада. При томе има само један полазак дневно - ујутро у 05.18 из Земуна и увече у 19.12 из Шида. До Батајнице има пет полазака дневно. На зиду стоји стари распоред вожње из 2004. на којем се помињу и Минхен, Венеција, Љубљана, Цирих и Солун... Тих полазака, наравно више нема. Са друге стране, на станици је пуно теретних вагона, највише оних са знаком „Маерск”. Од три ћирилична слова ШИД на фасади изнад перона - недостаје једно - „И”, од три латинична - такође једно „Ш„, па странци кад стигну у станицу кад стигну путем ребуса могу да закључе где се налазе.
Преко пута Железничке станице смештен у предратну вилу налази се Прихватни центар Шид-Станица. Центар је отворен 24. новембра 2015. у јеку проласка великог броја миграната кроз Србију, који су аутобусима прелазили од Прешева до Шида, а затим се укрцавали на воз за Хрватску. Комесаријат за избеглице и миграције отворио је овај објекат, смештен тачно насупрот Железничке станице и тик уз Аутобуску станицу, у сарадњи са Општином Шид. Центар је привремено затворен 31. маја 2017. а поново је отворен 30. новембра 2018. У њему су смештене породице са децом а капацитет центра је 210 места.
Црква Светог великомученика Кнеза Лазара у (Сремска Лазарица) новоподигнута је црква која припада Епархији сремској Српске православне цркве.
Црква посвећена Светом цару Лазару почела је да се гради 2002. За потребе богослужења у порти је направљена мања монтажна црква и уз њу парохијски дом. На сабор Светог архангела Гаврила, 26. јула 2016. епископ сремски Василије осветио је два звона, једно звоно је дар манастира Привина Глава, а друго Слободана Обрадовића из Шида. У цркви се налази и чудотворна икона Мајке Божије, истоветна оној пред којом се кнез Лазар молио уочи Боја на Косову.
У храму смо затекли двојицу чланова Црквеног одбора који су били изузетно љубазни, испричали нам све о новосаграђеној богомољи и одвели нас у објекат Парохијског дома који је још у изградњи позвавши нас да их посетимо на лето када буде готов.
Причају нам како су се у градњу цркве и Парохијског дома својим прилозима укључили и бројни дародавци, не само из Шида. Међу приложницима из Београда су Евросим и Косара, који су учествовали својим прилозима у изградњи темеља будуће црквене сале. Жељко Дабић са својом механизацијом учествовао је у копању темеља и другим пословима.
Новчано су акцију помогли Илија Курбалија и Мића Перић. Раде Ватић дао је цемент, Миленко Госпојевић ископао је темеље за будућу салу, а Борис Хајдук шахте. Слободан Мишчевић пружио је водоинсталерске услуге, а Јосип Логарушић дао је 60 кубика шљунка. Добривој Цертић учествовао је у раду пројекта и статике црквене сале. Рада Павић са екипом израдио је монтажни прикључак струје. Живан Илић дао је 15.000 блокова за иградњу сале, а Драгољуб Савичин 13.000 комада цигле и неколико стотина бетонских блокова. Страхиња Ђаковацки учествовао је у изради пројекта. Зоран Перић дао је тону цемента.
Одлазимо до гробља: Шид је једно од ретких места у Војводини у којима се на истом месту сахрањују римокатолици (Хрвати и Немци), протестанти (Словаци), гркокатолици (Русини) и Јевреји. Гробови Јевреја груписани су на неколико места међу осталим хумкама а од скора су и оивичени дрвеним оградама.
У својој књизи о необичним Шиђанима, Станислав Ступавски помиње и Карола Хована, јединог Словака који има своју крсну славу:
„Карол је једини Словак који има своју крсну славу која се преноси са колена на колено. Стекао ју је његов деда Палко приликом служења војног рока. Палков најбољи друг је био један Шумадинац са којим је био нераздвојан. Када је дошао кући са одслужења војног рока добио је позив од свога друга из војске да дође на крсну славу. Отац је опремио Палка, припремио поклоне и дао му упутства како да се на слави понаша. Палко је послушао оца и све је ишло као подмазано док другов отац није питао ‘А кад је синко, твоја крсна слава?’ Палко неприпремљен за ово питање се нашао у недоумици. Срамота га је било рећи да Словаци немају крсну славу па је као из рукава истресао „Свети Сава“. Друг и његов отац су се само погледали али нису ништа коментарисали. Када је дошао кући Палко је оцу испричао како је било и шта се догодило. Онда је Палков отац рекао: ’Е кад је тако онда је ред да за Светог Саву позовеш друга на славу.’ Како је речено тако је и учињено и од тада је Каролов деда редовно славио Светог Саву као своју крсну и ту традицију пренео је и на потомке који је славе и данас!”
Роберт Чобан
