Ту одмах испод је и Народно позориште чији натпис стоји на прочељу зграде на три језика: српском, мађарском и хрватском. Реконструкција зграде позоришта траје од 2007. и како кажу домаћини, очекује се да бар једна сцена буде отворена до краја ове године. Иначе, 16. децембра 1854. одиграна је прва представа „Двоје из породице Барчаи”, кажу да су дуж целог корзоа биле паркиране кочије гостију из целе Бачке. 1914. по избијању рата позориште наставља да ради али и мушке и женске улоге глуме жене јер су мушкарци на фронту. 1915. позориште је изгорело у пожару, остали су само зидови.
1985. у суботичко позориште долази Љубиша Ристић. У свом десетогодишњем раду Љубиша Ристић и Нада Кокотовић окупили су велику групу редитеља и глумаца из многих југословенских центара
Укинуте су националне драме и формиран је јединствен уметнички ансамбл, а као преовладујући, прихваћен је концепт неконвенционалног позоришног израза. 1995. Народно позориште поново постаје традиционално. Агонија са прокишњавањима, падањем плафона, отварањем и затварањем траје већ деценијама и сви се надају да ће ове или следеће године потпуно реконструисано позориште бити отворено!
Ту између Градске куће и Народног позоришта налази се и Споменик цару Јовану Ненаду који је имао бурну и контроверзну историју као и историјска личност којој је посвећен.
Суботичка Скупштина ставила је ван снаге Регулациони план центра града.
Како је рекао председник градске Скупштине Балинт Пастор овим се, након повлачења Плана детаљне регулације за дату зону, додатно штити градитељско наслеђе, јер су захваљујући регулационом плану који је на снази више од двадесет година, и поред повлачења плана детаљне регулације, рушења била могућа.
Почетком 1927. историчар др. Алекса Ивић, професор Правног факултета у Суботици, покренуо је иницијативу за организовање прославе и подизање споменика. Посао на изради три фигуре поверен је Петру Палавичинију, цењеном југословенском вајару, који је у мермеру изразио своје уметничко виђење Јована Ненада и његових дворјана – Фабијана Литерате и Суботе Врлића. На највишем месту је цар у ратничкој опреми, Литерата у рукама има књигу и перо, а Субота Врлић држи суботичку тврђаву и штит са грбом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Споменик цару Јовану Ненаду налази се на главном градском тргу. Јован Ненад је био контроверзна историјска личност, самозвани цар који је прогласио Суботицу на кратко својом престоницом 1527. У историји је називан и Црни човек, због једне црне линије коју је имао на телу од десне стране чела до десног стопала. Сам споменик је имао бурну историју јер је подигнут 1927., уништен 1941. па обновљен и постављен на садашњу локацију 1991.
Са друге стране Градске куће налази се парк у којем је споменик Светог тројства који је постављен 1815. године на тадашњем пијачном тргу. Одлуком власти споменик је 1964. премештен на трг између Катедрале свете Терезије Авилске и зграде Суботичке бискупије, где се налазио до децембра 2014. када је на иницијативу Мађарског националног савета започета његова рестаурација. Рестаураторске радове је извела академска вајарка Каролина Биачи.
Пар корака од Градске куће и Народног позоришта у башти свог ресторана чека нас Лајош Чакањ, сасвим сигурно један од најуспешнијих а опет најскромнијих и најмање експонираних бизнисмена. Пијемо бело из винарије „Звонко Богдан” у којој је већински партнер и причамо о перспективама винарства и угоститељства у Србији. Његов син Андор успешно је покренуо неколико ресторана и винских барова у Београду али се Лајош држи своје Суботице, винарије, салаша, коња и мирног живота.
Кула Богојвар или Совина кула - саграђена је на Палићу 1891.
Њој је одређена намена првог олимпијског хотела у Европи пошто су ту смештани учесници Вермешових олимпијских игара који су из других места. Кула је и поред више покушаја да јој се да намена од оних Љубише Ристића осамдесетих до данас - остала напуштена. Недалеко од Куле Богојвар подигнут је споменик Лајошу Вермешу, као и плоча са посветом чији је аутор Вера Габрић-Почуча. Његовом откривању је присуствовао и Лајошев унук Михаљ са својим синовима Тибором и Атилом.
Кроз башту Лајошовог ресторана „Бош„ излазимо на улицу која гледа на Железничку станицу и ту одмах је једна од зграда са најлепшом фасадом у Србији. Поред Градске куће и Синагоге, Рајхлова палата је један од симбола Суботице и ремек дело у стилу мађарске сецесије. Архитекта Ференц Рајхл, који је пројектовао зграде Градске библиотеке и суботичке Гимназије, подигао ју је као своју породичну палату. Зато је у њу уградио не само сву своју вештину већ и љубав, али и цело породично богатство.
Фасада са украсима од жолнаи керамике из Печуја, мозаици од мурано стакла из Италије… Маштом и луксузом, оригиналношћу и стилом, овај рођени Апатинац и суботички зет украсио је своје породично гнездо које је сада непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.
У изградњу и украшавање ове куће, Ференц Рајхл уложио је целокупну имовину. Покушао је да се бави и другим пословима, па је отворио и циглану. Међутим, послови му нису ишли од руке. Банкротирао је, његова имовина продата је на лицитацији, а Рајхл се са породицом преселио у Сегедин 1908. године, где поново покушава да изгради каријеру. Ради пројекте за неколико зграда у Сегедину, које се и данас убрајају и најлепше украсе овог града. Након Првог светског рата преселио се у Будимпешту у којој до краја живота није урадио ни један значајнији пројекат. Умро је 1960. године. Сахрањен је на гробљу Фаркашрети у Будимпешти.
Данас се у Рајхловој палати налази Галерија савремене уметности “Ликовни сусрет” кроз коју нас је водила симпатична кустоскиња Тамара…
Пре него што смо скренули у једну бочну улицу по други пут тог дана срели смо се са Иштваном Пастором који је искористио сунчано априлско поподне за брзо ходање. Наш водич Борис Тот пожелео је да нам покаже палићки „Дворац трнове ружице” или „Титову вилу” како је овде још зову. Заправо, реч је о летњиковцу Вилима Конена.Богати немачки индустријалац јеврејског порекла Вилим Конен поседовао је неколико фабрика и станова у Суботици, куће у Новом Саду и Београду и две виле на Палићу. Најпознатију непокретност саградио је 1900. у палићкој шуми и у њој се родио Вилим Конен Млађи, који је вилу наследио.Комунистичка власт 1946. конфисковала је сву имовину Вилиму Конену због наводне сарадње са окупатором, иако је био антифашиста и помагао НОП. Вилим Конен робија у колубарским рудницима до 1961. кад добија пасош и одлази у Немачку.
Конен је написао књигу својих сећања под насловом – „Нехумани који су себе држали боговима” у којој износи своја сећања на детињство и пословање породичне фирме.Вилим Конен Млађи рехабилитован је 2013. што је дало основ потомцима да од државе траже поврат одузете имовине, па и виле на Палићу. Вила породице Конен на Палићу добила је име по Јосипу Брозу Титу, иако је некадашњи председник Југославије боравио у њој само једанпут.
Локална самоуправа користила је вилу и за смештај познатих културних стваралаца. „Добрица Ћосић је овде направио чак два романа. Деобе и Корени су највећим делом написани на Палићу“, наводи аутор књиге „Бања Палић„ Драгутин Миљковић. У пролеће 2021. вила је још увек празна, у приземној дворишној кући поред ње живи жена која је изашла када смо се појавили. „Прво сам помислила да су мигранти!”, рекла је а ми смо се насмејали: „Где сте видели оволике мигранте!”. Каже да се нико од наследника дуго није појављивао ту.
Продужујемо даље, ка обали језера и пред нама је чувена Вила Лујза које се сећам из дана раног детињства када смо долазили на Палић у госте код породице Чапо која се ту преселила из Бача. Моја мајка, такође Лујза, увек се посебно дивила овом прелепом објекту.
Вила Лујза је подигнута 1892. године су у оквиру спортског комплекса Лајоша Вермеша, истакнутог спортисте и оснивача Палићке олимпијаде 1880. године. Вила је изграђена у тада помодном швајцарском стилу, са обилатом употребом дрвета и цреповима од чувене Жолнаи керамике. Некада се ту налазила асфалтна бициклистичка стаза, трибине, павиљони за вежбање, летња позорница и кафана.
Вила се налази на 20 метара од обале Палићког језера са погледом на језеро, окружена великим парком. У непосредној близини је Зоолошки врат, Женски штранд, тениски терени, једриличарски клуб, марина за бродове и многи ресторани. Некада је овде био казино а данас је Вила Лујза бутик-хотел са шест луксузних апартмана…
Враћајући се из Палића, свратили смо до Градске куће и парка испред ње који Суботичани зову „Мајмун плац”. Наш последњи саговорник за данас, Тони Бедалов, дугогодишњи дописник РТС-а из овог града - објашњава да је ово место добило надимак по металној огради на којој су одувек „као мајмуни” седели млади Суботичани. Исто смо урадили и ми, како тог дана због епидемиолошких мера баште кафића нису радиле, једини начин да уживамо у сладоледу, лимунади и кафи из легендарног „Пеливана” било је да заседнемо на ограду „мајмун плаца”.
Док једем „жомлои галушке” у сунчано превечерје првог априлског дана, закључујем да није никава шала утисак да суботички Мађари, Срби, Хрвати, Буњевци, Јевреји и сви остали и поред неслагања око неких тема љубоморно чувају и воле свој град и његову огромну културну баштину и у томе могу да буду узор и пример многима у Војводини, Србији и региону.
Роберт Чобан
