Ова богомоља грађена је у раздобљу 1728-1785., у време владике Николе Димитријевића. Иконостас је сликао Павел Ђурковић, а Аксентије Марковић је обавио дрворезбарске радове. Зидне слике и свод сликали су Симеон Јакшић и Михајло Поповић. Никола Нешковић творац је целивајућих икона. Један од најцењенијих сликара са ових простора Паја Јовановић поклонио је храму две изузетно вредне, у уметничком и естетском погледу, слике, „Свети Никола спасава осуђенике“ и „Света Ангелина“.
Пре годину дана на иконостасу су урађене грубе интервенције - део икона је уклоњен а на његов врх је постављен велики натпис од црвених пластичних слова: „Христос Васкресе” што је изазвало бурне реакције у делу јавности у Вршцу али и у круговима конзерватора.
Како су известили дописници дневних новина из овог града, у Саборној цркви се недавно крстио син Милана Поповића, „српског краља бакра” и новог власника вршачког Хотела Србија. Крштење су обавили Патријарх Порфирије и Владика Никанор.
Одмах до Владичанског двора налази се један од улаза у Народно позориште „Стерија” чија је Велика сцена смештена у некадашњу балску дворану. Занимљиво је да је стара зграда позоришта „обложена” новом зградом па споља изгледа као соцреалистички објекат а када уђете у Велику салу са 417 седишта и 100 помоћних места схватите да сте у једном од највећих и најлепших театарских простора у земљи.
Позоришни живот у граду Јована Стерије Поповића траје више од два века. Прва позоришна представа одиграна је у Вршцу априла 1773. године. Приказали су је уметници из Темишвара. После само две деценије, 1793. професор Михајло Крекић је припремио три комедије, „О Ироду“, „О богатом човеку (Гавану)“ и „О злом оцу и рђавом сину“, а приредили су је ђаци Граматикалне гимназије.
Поводом обележавања 200 година од приказивања прве позоришне представе на српском језику, 1993. СО Вршац је основала фестивал „Вршачка позоришна јесен“, на коме се играју најзначајнија и најбоља позоришна дела у сезони, у Србији. На дан позоришта, 10. фебруара 2002. отворена је мала сцена у згради позоришта, а носи име великана вршачког позоришта – Томислава Пејчића. У сезони 2003-2004, почела је са радом сцена на румунском језику…
Излазимо из позоришта и ођедном смо у Руском парку (Светосавски трг) у којем се налазе споменици и бисте многих славних житеља овог места и Банаћана: генерал Ђорђе Аксентијевић, Јован Стерија Поповић, Паја Јовановић, Драгиша Брашован, Васко Попа, Бора Костић, Жарко Зрењанин... У својој несрећи да након стварања нове државе 1918. као и Кикинда остане у „запећку”, на самој граници а опет далеко од међународних путева (попут Суботице нпр.) - Вршац је имао срећу да се у њему увек рађају али и задржавају важни и утицајни људиикоји су на различите начине помагали и очување културне баштине и одржавање уметничких манифестација у граду.
Једна од највећих овдашњих атракција „Апотека на степеницама” сведок је прошлих времена и део културне баштине Вршца какву други градови у региону немају. Подигнута је 1784. првобитно као апотека „Код Спаситеља”, касније и данас позната је као „Апотека на степеницама”. Саграђена у барокном стилу у то време није имала степенице, тако да су оне накнадно дозидане.
Као јавна градска апотека функционисала је све до 1971. када је предата градским властима које су је уступиле музеју за поставку четири изложбе. Стављена је под заштиту државе и важи за једну од најстаријих и најлепших зграда у Вршцу.
Поред фармацеутске поставке - ту је и мала али лепо уређена и добро организована природњачка збирка. Кустос Жељко Ивков нам прича како је претпоследњи власник Бела Кихлер продао апотеку Александру Јовановићу и преселио се у Нови Сад где је отворио нову апотеку - „Код Мађарске круне”…
У Вршцу је рођен и Драгиша Брашован свакако највеће име српске међуратне архитектуре. У родном граду је стекао основно и средње образовање. Студије архитектуре похађао је на Техничком факултету у Будимпешти где је после дипломирања 1912. започео пројектантску праксу. Потом је краће време радио у Сарајеву, а по завршетку Првог светског рата основао је сопствени атеље Архитект, заједно са арх. Миланом Секулићем у Београду. Током међуратног периода подигао је већи број приватних вила (између осталих и своју) стамбених вишеспратница (зграда Беочинске фабрике цемента, 1934) и управних зграда (Трговинска комора, 1934; Команда војног ваздухопловства, Земун, 1935). Брашован је аутор и Југословенских павиљона у Барселони 1929. и Милану 1931. На подручју Војводине значајна Брашованова дела: Соколски дом у Зрењанину из 1924. и црква у Орловату из 1927. У Новом Саду Брашован је присутан од 1929. када је победио на конкурсу за нову палату Радничке коморе која је грађена између марта 1930. и јула 1931. године…
По Брашовановим плановима градња комплекса Дунавске бановине трајала је од 1935 до 1940, мада на конкурсу из 1930. његов рад није прошао запажено. Зграда Бановине била је једна од највећих грађевина у земљи. На макети која је често репродукована у дневној штампи првобитно је била замишљена у клинкер опеци. Изведена верзија зграде обложена је брачким мермером, док су степениште и централни хол обложени каменом из Караре.
После Другог светског рата Брашован је градио велики број стамбених зграда и насеља у Подгорици, Јагодини, Шапцу, Зворнику и Аранђеловцу, хотеле у Тузли, Београду („Метропол“) и Сопоћанима као и читав низ железничких станица и мањих постаја на подручју западне Србије. За почасног члана Краљевског института британских архитеката изабран је 1953, а за дописног члана САНУ 1961. Последњи објекат у Новом Саду Брашован гради између 1958. и 1962. и то је зграда Поште.
На делима која чине Брашованову новосадску трилогију могуће је пратити развој његовог архитектонског стила, од детаља експресионизма, преко међуратног модернизма до послератног функционализма. Драгиша Брашован је 1953. радио и на ревитализацији Петроварадинске тврђаве…
Седамо у аутомобил и крећемо у правцу села Месић, недалеко од града, под обронцима Вршачког брега.
Манастир Месић, један је од најзначајнијих у југоисточном Банату, настао највероватније у 15. веку, мада га по локалној легенди оснива 1225. Арсеније Богдановић Хиландарац, кога је лично Св. Сава поставио за игумана манастира. Манастир је добио име по потоку Месићу, који извире под „црним врхом” у манастирској шуми, и на којем је 1797. била воденица „под манастиром”.
Од 1952. Месић је постао женски манастир, када је на његово чело именована игуманија Теодора Милошевић. Од тада је манастир оправљен, доведен у сваком погледу у ред и под женском руком, може се рећи „процветао”.
Храм је и данас у одличном стању а присутна монахиња нам је пустила на разгласу у манастиру снимљену причу о његовој историји (са звучном подлогом духовне музике) - технолошка иновација која се ретко среће на оваквим местима! Колеги Златку није прошло неопажено да монахиња испод мантије носи ципеле марке „кампер”. Складан спој традиције и модерног на сваком кораку.
Овог пута није било времена за винарско село Гудурица надомак Вршца. 1921. овде је пописано је 2.097 становника, од којих 2013 Немаца, 53 Мађара, 15 Срба, 10 Румуна, 5 Чеха, а један је подведен под “остали”. У село 1941. улазе Немци, а 1944. Руси. Демографска слика Гудурице тада добија данашње карактеристике. Уз преостале Немце који су били у мешовитим браковима, у великом броју су насељени колонисти из свих бивших југословенских република. Прво стижу Словенци и Македонци. Последњи досељеници биле су избеглице из Хрватске, БиХ и са Косова…
У Гудурици су некада живеле чак 24 различите нације, а данас их има 14, односно 1.300 становника у 420 домаћинстава. И нико никога више не пита шта је пореклом и којим путем је дошао. Виноградарско наслеђе Немаца касније су наследили досељени Срби, Македонци, Словенци и остали па у овом селу и данас има десетак малих и средњих винарија.
Десет минута касније, поново смо у Вршцу - Никола Цуцуљ, власник породичне винарије „Виник” у свом подруму нам прича како је пре Другог светског рата док је овде живело много Немаца - у граду било 980 винских подрума.
Загрејани дивним вршачким винима и очију пуних лепоте културне баштине овог чаробног града враћамо се на Железничку станицу са почетка приче. На шалтеру нема никог али студент који се враћа на факултет у Београд каже да можемо карте да купимо и у возу.
Пар дана након нашег путовања од колегинице Драгане из „Србијавоза” сазнао сам да су решена дуговања према Железницама Румуније па ће ускоро поново прорадити воз на релацији Београд - Темишвар преко Вршца што ће сигурно допринети да Стеријин град добије пажњу и туристе у мери у којој то заслужује.
Роберт Чобан
