Културна баштина Зрењанина: Видех пенџер у Бечкереку...

Тужне очи петорице дечака гледају ме у тзв. Женској соби Народног музеја у Зрењанину.
d
Фото: Robert Čoban

Ту се поред слика Паулине Сударски о чијем бурном животу и трагичној погибији сам писао на овом месту - налазе и дела још две банатске уметнице. Прва је Злата Марков Барањи, ауторка чувених „Сирочића”, скулптура са почетка приче који су завршили на омотима бројних музичких албума. Наша позната пијанисткиња Бранка Парлић, јануара 2021. добила је светску музичку награду „Глобал мјузик авордс“ - Сребрну медаљу. Награду јој је донео албум „Инисије 2017“, на којем изводи композиције Ерика Сатија, а на његовом омоту налази се фотографија „Сирочића“ који су послужили и као идеја за омот албума „Камене лутке” зрењанинског рок састава Канал Твид из 1996.

Фото: Robert Čoban

Ту је и Легат сликарке Фридерике Бенде који је у овај музеј доспео 1978. Реч је о 30 поклоњених радова које је сликарка још за живота завештала зрењанинском музеју.

Фридерика Бенде је рођена у Куману 1891. као Славна Ковачев. Име је променила по одласку у Будимпешту, где је завршила Краљевску високу уметничку школу.

У суседној просторији налази се Легат породице Варади. Легат породице Варади је настао на иницијативу проф. др Тибора Варадија и финансиран је средствима локалне самоуправе. Породица Варади је била међу угледнијим породицама у Великом Бечкереку (Петровграду, Зрењанину). Континуирано је присутна у јавном и друштвеном животу овога града од краја 19. века. У њој се поштовало право и правна струка без икаквих идеолошких, политичких или националних предрасуда. Породичну адвокатску канцеларију основао је др Имре Варади након повратка са студија из Пеште 1893, и она је радила све до 2014. У њој су стасале три генерације адвоката ове породице: Имре, његов син Јожеф, као и унуци Тибор и Имре.

Одмах до ове просторије налази се Спомен собу Тодора Манојловића. Овај песник, есејист, критичар, историчар уметности, преводилац, драмски писац, иницијатор бројних књижевних покрета, уметничких група, припадник српске модерне уметности, родоначелник модерне српске поезије и ликовне критике рођен је 1883. у некадашњем Великом Бечкереку. Ту је провео и своје последње године живота. Ентеријер његове радне собе је захваљујући сестри Вери Путић предат на бригу Народном музеју Зрењанин. То је данас Спомен-соба Тодора Манојловића, реконструкција амбијента у којем је овај изузетан човек стварао до краја свог живота.

Његово име носи и награда за модерни уметнички сензибилитет који се додељује од 1992, ове године је добио писац Владимир Пиштало а међу лауреатима су и Момо Капор, Ђорђе Балашевић, Вида Огњеновић, Милорад Павић, Душан Ковачевић, Ласло Вегел, Слободан Тишма, Желимир Жилник и бројни други...

У ходнику музеја однедавно се налази кино пројектор произвођача “Искра” из Крања. Овај кино пројектор спашен је из некадашњег биоскопа “Кристал”, који се налазио у кругу бивше Шећеране, која је пословала у оквиру комбината “Серво Михаљ”.

Осим кино пројектора, спасени су и 16-милиметарски филмови на којима се налазе врло занимљиви снимци везани за комбинат “Серво Михаљ”, као и рекламни и промо материјал који је, према сведочењу оних који су у њега имали увид, рађен на врло професионалном нивоу и може се мерити са многим данашњим.

Фото: Robert Čoban

У Народном музеју у Зрењанину посебно су поносни на Собу спорта. Поглед на експонате у овој просторорији заиста испуњава срце али мени је ова соба можда била и најтужнија јер данас, од славног зрењанинског спорта, није остало готово ништа. Спортски одсек музеја броји преко 5.300 предмета и бави се проучавањем, прикупљем и приказивањем различитих музеалија везаних за историјат спорта у овом граду од средине 19. века, па све до данас. Посебан акценат је на Олимпијском покрету, где је Зрењанин дао првог директора модерних олимпијских игара др Ференца Кемења, а славни Зрењанинци су нас обрадовали са укупно 23 медаље. Такође, Одсек историје спорта поседује групне и појединачне фотографије многих клубова и појединаца из разних спортских грана. Пажњу ми је привукао потпис славног Џесија Овенса који су са Олимпијских игара у Берлину 1936. донела двојица мачевалаца из Петрограда - браћа Никола и Александар Николић чији портрети такође висе на зиду собе.

На улазу у собу је витрина посвећена славном рвачу Браниславу Симићу који је носио југословенску заставу на отварању Олимпијских игара у Мексико ситију 1968. али и освојио златну медаљу. Тада он и пливачица Ђурђица Бједов, која је такође освојила злато за СФРЈ нису могле да се договоре ко ће понети југословенску заставу кући па су је пресекли на пола! Нека прва најава онога што ће се десити и са целом земљом. Та половина заставе изложена је у музеју. 

По изласку из музеја, у наставку разгледања града, Оливери, Златку и мени придружује се Предраг Врзић, дипломирани туризмолог, момак који пуно зна о историји Зрењанина. Прво на шта наилазимо је зрењанинско Народно позориште „Тоша Јовановић”.

За настанак зрењанинског позоришта, односно најстарије позоришне зграде у Србији, везане су две легенде. По првој, у зидове позоришта је уграђено камење срушене бечкеречке тврђаве. Пожаревачким миром 1716. та тврђава је морала да буде срушена, па је камење искоришћено за изградњу житног магацина, а када је град пожелео позориште, преуредио је тај житни магацин, једину двоспратну зграду на тргу, у позориште.

По другој легенди, ово позориште настало је из љубави. Она говори о томе да се богати Бечкеречанин Иштван Хертеленди заљубио у пештанску глумицу и одлучио да у свом граду изгради позориште како би је себи приближио и фасцинирао јер је њен услов да га посети у Великом Бечкереку био управо - да са својом трупом гостује у овом граду.


Цигле и цреп сачувале Успенску од ватре

Храм Успења пресвете Богородице, „Успенска” или „Варошка црква”, једна је од најстаријијих, у целини сачуваних грађевина у Зрењанину. Подигнута је 1746. у Светосавској улици и била је једина црква у Темишварској епархији покривена црепом. Захваљујући тој чињеници, и што је био изграђен од цигала, храм је поштеђен великог пожара 1807. у ком су изгореле готово све дрвене куће у граду. Иконостас цркве урадио је 1815. бечкеречки сликар Георгије Поповић. На иконама су, у три зоне, представљене сцене из Старог и Новог завета. Претпоставља се да је Поповић урадио и седам целивајућих икона уљаном техником на дрвеној подлози. Зидну декорацију храма извео је 1924. академски сликар и минхенски ђак Александар Секулић.


Настављамо шетњу зрењанинским улицама, прелазимо Бегеј, Предраг нам прича о монументалној Палати правде, грађеној од 1906. до 1908. по пројекту Шандора Ајгнера. Поред ње је Калвинистичка црква из 1891. грађена по пројектима Ференца Заборецког. На Тргу краља Петра је и Римокатоличка катедрала Св. Ивана Непомука. Из ватиканских извора сазнаје се да се још у 15. веку у Бечкереку налазила верска заједница са црквом и свештеником. Међутим, ови крајеви су пали под турску власт срединим 15. века, а црква је претворена у џамију. Обновљени живот хришћана наставља се 1716. по ослобођењу Темишварске тврђаве, када Турци коначно напуштају Банат. Стижемо до доста запуштеног парка који мештани зову Паркић-наркић, можете да погодите зашто…

Планкова башта – Планкерт, Парк код Дома младости, некадашњи Парк пионира оформљен је 1834. када је његов власник, градски апотекар Фрања Планк, своје имање са баштом оставио на „уживање народу”. Парк заузима површину од око 7.500 квадратних метара. Ограда око парка подигнута је 1902, када је и отворен пролаз из Улице Царице Милице. У парку се налази и биста Јована Јовановића Змаја, из 1956. (са ишараним постољем, али и даље ту) и споменик – ротонда палим Црвеноармејцима, подигнута 1947. Биста Бранка Радичевића је украдена а њено постоље ишарано графитима. Поред парка је Дом Војске, ремек-дело модерне, тренутно напуштен, али градске власти су у преговорима да га откупе од Војске Србије и у њега уселе Модерну галерију.

Фото: Robert Čoban

Главна улица носи назив Краља Александра Карађорђевића и скуп је некада веома луксузних објеката, који су грађени током 19. века и почетком 20. века и носе печат успона једног слоја људи који се истицао по свом богатству. Зграде су грађене у духу сецесије или историцизма са елементима необарока. Већа је и шира од новосадске Змај Јовине чије су готово све зграде подигнуте тек након бомбардовања града са Тврђаве 12. јуна 1849. када је скоро цео центар сравњен за земљом и изгорео.

Године 1716. и одласком Турака постаје централна градска улица. До 1879. носила је назив улица Великог моста, затим до 1919. Хуњадијева. Од 1919. до 1941.- године звала се улица Краља Александра, а за време Немачке окупације добија име Хермана Геринга…

Избијамо на некадашњи Вилсонов трг који је неразумном урбанистичком интервенцијом осамдесетих година постао бетонски плато који носи име др Зорана Ђинђића а уоквирују га ружне зграде Пореске управе и кинеског трговачког центра „Shopping Family”. Прелазимо пешачки мост који се налази на месту такође беспотребно срушене Бечкеречке ћуприје којом су некад ишла у песми опевана „четр’ коња дебела”. Шетамо уз обалу реке и са наше леве стране нижу се зграде некадашње зрењанинске индустријске зоне која је дана потпуно напуштена и девастирана.

Прва фабрика је Пивара Лазара Дунђерског је подигнута 1911. године дуж леве обале Бегеја. Изведена је према пројекту урађаном у прашком машинском биру Новак и Јан (Novak & Jahn) 1910. године. У просторном смислу, објекти пиваре се надовезуј на палату Дунђерски, изграђену 1906. године у стилу мађарске сецесије према пројекту грађевинских мајстора из Будимпеште. Музеј пива који је у делу објекта отворен - није тренутно у функцији. На једном зиду окрећу се два велика вентилатора. Наивно сам запитао - да ли то неки део погона ради? Домаћини ме вратише у стварност - то је, кажу, од промаје...

Прелазимо мост и враћамо се у „Малу Америку”, део града око Палате правде. Док ручамо у „Башти малој”, пијемо сремачка вина, јер банатских немају на листи. Пуних стомака на повратку за Нови Сад свратили смо до апокалиптичног амбијента старе фабрике „Шинвоза”, ушли у један од напуштених шинобуса и фотографисали изгорелу парну локомотиву која стоји на колосеку као у песми Арсена Дедића. Док смо прелазили мост на Тиси, стигла нам је вест да је умро Ђорђе Балашевић, зрењанински зет. И док су сузе саме текле, пустио сам стихове: „Видех пенџер у Бечкереку...И у њему... Поврх лале...Тог тренутка процветале... Засја прамен риђи... Као крило тетреба...

Ни до чег’ ми више није... Сневам земљу из саксије...

Мени, бабо, од те земље више не треба...”.

 Роберт Чобан

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести