Као председница Ликовне секције „Дуга“ при Мађарском културном друштву „Петефи Шандор“, лепо сарађујем с историчарком уметности Габриелом Сел и „Кругом“, па је било логично да изложбу ту поставим, вели уметница.
Како додаје, одабрала је четрдесетак радова разних формата и тематике, обухватила свој цео опус и да се види да ли је и колико напредовала.
Ушла је у седму деценију, али је релативно касно стала иза штафелаја.
Од детињства сам волела да цртам, али нисам за то имала времена. Чим сам завршила средњу школу сам се запослила и почела борбу с бројкама. Била сам благајница, књиговођа и шеф рачуноводства у АМД „Бечеј“. Свих 35 година стажа у истој фирми. Стално сам у глави „вртела“ конта, салда, завршне рачуне... Разбибригу сам нашла у плесу, где сам водила курс приликом оснивања „Петефи Шандора“ 1991. Све се радило захваљујући ентузијазму, чак сам сама правила плакате за манифестације „петефијеваца“. Видео то афирмисани сликар Тибор Шипош и убедио ме да имам таленат. Учио ме је како да припремим платно, саветовао ме о сликарским техникама, а све остало, говорио ми је, индивидуално је и треба да сликам оно што видим. Први мотиви 1998. били су села, стари занати, пејсажи... Све то и данас волим. После десетак година, ишла сам на часове код овдашњег академског сликара Виктора Шкрабања, али због обавеза на послу и породици нисам стигла да се усавршавам. Потом сам наставила сама, кад сам имала времена, додаје Пирика.
Оснивање „Дуге“ 2002. олакшао јој је посао у Друштву и размени искуства с осталим члановима. Пожелела је да то што уради и покаже. До 2010. имала је шест самосталних поставки у Бечеју, Зрењанину и Сенти, касније је схватила да изложбе нису увек сврсисходне па је успорила.
Временом сам мењала технике рада и тематику. Суви пастел готово сам напустила, акрилне боје користим повремено, акварел ми је нови изазов, због своје финоће. Уљане боје су ми најомиљеније, а комбинована техника омогућава остварење свих мојих идеја. Захваљујући предивном окружењу Бечеја, немам проблема с налажењем мотива. Град је прелеп, Тиса нуди обиље мотива, паркови су посебна атракција, затим дворац Богдана Дунђерског и његова ергела, а панонски пејсажи стална инспирација. Припремајући се за ову изложбу, читала сам књиге утисака претходних и наишла написе посетилаца да им моје слике буде осећај мира и спокоја. Ако је тако, вредело је радити свих ових година, наглашава Пирошка.
Као што су својевремену њу упућивали у тајне сликарског заната, тако она сад одлази, по позиву, међу основце и ради с њима. Посебно је поносна на рад у школи „Братство“ с децом ометеном у развоју.
Све дође једном на своју меру. Својевремено сам желела да будем васпитачица, али породични буyет то није дозвољавао. Почела сам с децом да радим као кореограф плесне групе, а откако сам у пензији, већ осам година, имам више времена. Стижем да сликам, али приоритет су ми унучићи, шестогодишња Ката и две године млађи Гашпар. Живе у Темерину и кад год их родитељи доведу, кућа ми је пуна радости. Посебно је задовољство кад правимо играчке од рециклираних материјала или одемо у природу, вели поносна бака.
В. Јанков
