Они истичу да би им три два, три објекта, у која би упослили 50 до 100 радника, свакако значили много.
Радослава Марковића из Маглића, затекли смо у окопавању своје баште пред кућом. Ту се налази и дрворед шљива, које је већ орезао, а како каже, има воће и у својој башти, које с љубављу гаји за унуке.
Радослав има 72 године и одлучио је да своје пензионерске дане проведе у свом селу.
– Нисам проживео цео живот овде, био сам на раду у Аустрији, а под старе дане мало грабуљам и тако – каже Радослав с осмехом. – Подрезао сам воће и сада мало окопавам. Моји дани теку пензионерски. Устајем рано и онда радим по башти и кући до неких 11 сати и онда одмарам. Осим шљиве, имам грожђе, осам дрвета кајсије, као и крушака и мали заливни систем, како би што боље родило.
Радослав каже да је воће само за њихову породицу, направе мало компота и ракије, тек колико им треба.
– Живим са бабом и имам двоје деце и четворо унучади, од којих је двоје у Гајдобри, а две у Аустрији – каже Марковић и додаје шеретски да унуци, пошто су већ велики, дођу само када им треба yепарца. Поносан је на њих, види се као и сваком деди како око засија кад прича о својим унуцима. Како каже, ћерка је остала овде, док син са породицом живи и ради у Аустрији.
Његов комшија који је прошао на бициклу добацује нам да је Радослав јако вредан и свако јутро у својој башти.
Радославов комшија, Влада Стојковић звани Џигерка, осим само речи хвале за Рају, како га зове по надимку, рекао нам је и своје проблеме.
– Имам две незапослене ћерке које су завршиле Економски факултет. Без супруге сам остао пре три године и она је радила у “Марбо Продукту”. Нико од запослених није дошао да пита да ли треба нека помоћ или бар да упосле децу – каже Стојковић са горчином.
Стојковић је три године у пензији, и каже један од “кажњених”.
– Имам 66 година, а пре 65.године сам отишао у пензију, те ми је умањена пензија. Радни век сам провео у ПД “Маглићу”, где је и Раја радио неко време са мном, па отишао за Аустрију. Међутим, морао се вратити, јер је овде провео детињство, а ко је јео хлеб из дедине и бабине руке, он зна шта је љубав и то нема никакву цену – каже Стојковић. – Најлепше за дете је било када баба отвори наткасну, у којој су горе стајале виљушке, кашике и ножеви, доле тањири, па шерпе, али и кутија са коцкицама шећера. Та коцкица шећера коју су нама давала наше баке је било нешто најлепше и бака и дека када ти упуте једну фантастичну реч “кутре” (керче) дедино или бабино, то је нешто најлепше.
Стојковић и додаје да кад данас то кажеш неком он се наљути, јер не разумеју поенту приче.
Маша Стакић
Фото: Јелена Ивановић
