Тако је и било. Старе ношње разних националности, слике, књиге, клавири, стари алати, фризерска опрема, пегле, слике, ормари, мараме, па и кола за сахране раскошније од оних у филму „Маратонци трче почасни круг“ све старо читав век, „отето“ да се не изгуби негде у времену.
На самом улазу назив Етно клуба је исписан на три језика- српском, русинском и мађарском, а предмети који се могу видети унутра представљају поклон грађана Куцуре и других места њиховом малом музеју. Ово село данас броји око 4.200 становника.
У првој соби нас је дочекала Радојка Лазор, рођена Јовичић, која појашњава да та соба подсећа на претке колонисте који су се доселили у Куцуру 1946. године.
- Знате како су дошли као сироти, али оно што је остало, нешто се сакупило, сачували смо оригиналне ствари које су наши стари користили, да подмладак може да види како се некад живело - каже Радојка која је била међу зачетницима идеје да се стари предмети сачувају. - Деци је интересантно када дођу, јер ништа слично не могу да виде уживо.
Српска соба има експонате који дочаравају свакодневни живот, предмете од дрвета, глине, огњиште, сећију, шкрињу и ношње које су се носиле пре грађанске.
- Могу се видети и рукотворине које се наши стари сами израђивали. Имамо изложене и слике које су куцурски сликари радили на тему колонизације, које још више дочаравају тај период, али се може видети и како је некад изгледала Куцура, и да се месна заједница налазила на месту садашње школе. Имали смо и пругу, где су били дочекани моји родитељи кад су стигли, јер сам ја дете колониста- каже Радојка Лазор и додаје да се у селу прича на сва три језика, да је само битно да се разумеју и да сви у селу живе лепо и сложно.
У Етно клубу у Куцури може се видети клавир стар више од века, који данас није у функцији, али има занимљиву историју. Аранка Међеши, показујући овдашње драгоцености, каже да је клавир припадао имућној русинској породици са три ћерке, од којих је једна одлучила да се замонаши и уместо свадбе коју није имала, пожелела је клавир, јер је била веома музикална.
- Свадбе су биле и мање и веће, али клавир у то време заиста није имао свако и био је прилично скуп, јер је заиста посебан. Она је радила и у забавишту као васпитачица, јер су у то време тај посао обављале часне сестре - каже Аранка и додаје да је клавир дуго и после њене смрти стајао заборављен, а данас му се у овом здању свако диви кад га угледа.
Етно клуб је настао из ентузијазма пар мештана, прича Радојка, који су седели на прелима и полако дошли на идеју да је селу неопходно удружење које ће сачувати ствари њихових предака. Поред собе колониста, могу се видети и мађарска и русинска соба, али и салон у ком се организују књижевне вечери, мањи програми, промоција књиге, као и Ноћ музеја, док се веће манифестације одржавају у Дому културе.
-Подржава нас општина, јер су ваљда увидели да село не баштини само једну културу, већ свих комшија који заједно живе у слози. Не знам да ли постоји један брачни пар у селу да није измешан и да су исте националности, или смо по бабама, или по дедама друге националности - каже с осмехом Радојка Лазор.
Аранка додаје да су чланови удружења сви који су им нешто поклонили и који са њима сарађују, те се тај број, као и имена људи који су нешто донели и поклонили може поименце прочитати на вратима, као и број донатора, скоро 300 људи.
- Око 260 породица нам је нешто поклонило и нису сви из Куцуре, већ и из других војвођанских места. Разлог зашто имамо толико поклона је тај што људи знају да ћемо ми ствари са бригом чувати, али нам поклањају и институције старе предмете- каже председница Етно клуба, који постоји већ 12 година.
Тако се у Етно клубу у Куцури могу видети слике Куљана, Шиђана, Новосађана, Кустурчана, наравно Куцурана, већином сликара аматера.
Маша Стакић
