Не само да је зачета урбана легенда да, осим бицикла, свако овдашње домаћинство, ако жели бити „право, сомборско”, мора да има и сликарски штафелај, већ од нигде записане обавезе да штује уметност нису изузети ни угоститељи па и локални салашари, поготово они који имају намеру да се баве тзв. етно-туризмом, који Србадија све више открива како корона-паника све дуже траје, а евро и ине границе су све непропусније.
Тако и може да буде да у Градини, насељу бокор-салаша, ушорених паорских гнезда честитог сомборског буњевачког света, буде и „Наш салаш”, првобитно осмишљен и осликан руком галеристе и сликара овдашњег Јенеа Вишинке, па онда обноћ постане оаза бачког хедонизма и гурманлука гарнираног миром равничарског бескраја захваљујући Драгани Фаркаш, угоститељки која је деценијама дочекивала сомборске и гостујуће студенте балканских универзитета, дакле варошких кафана и ресторана.
– Занимљиво је што сам пре неких пет година купила овај салаш, кад сам други пут у животу уопште дошла у Градину, где до тад никог нисам знала. Али, чим сам отворила капију, салаш је купио мене, а не ја њега – сећа се Драгана и, док чека прве госте тог дана, послује у башти која окружује мало уметничко дело, односно „Наш салаш”, и из којег поврће стиже право на столове пред намернике којих је све више.
– Од та доба амбијенту смо додали много свога, али смо се пре свега упознали с овдашњим људима, салашарима, од којих данас већином и набављамо намирнице јер нема ништа боље од тога када домаће, дворишно пиле директ’ с траве иде у супу и ринфлајш – куварска је филозофија Драганина, којој већ увелико стиже одмена у лику њеног сина Александра и снајке Душанке.
– Кад и помисли на салаш, човек пре свега размишља о доброј, здравој храни, које нема без пољопривреде, а ми смо у срцу нашег паорлука, па и све што нам треба набављамо од комшија с којима смо се у међувремену спријатељили. Што бих ишла у град да купим пилетину, ћуретину, јунетину, свињетину или јагњетину, кад су ми ту прве комшије, шта ћу на пијаци да купим сир кад се свако јутро у Градини помузу дестине крава, а поготово не морам у радњу по тесто кад их вредне комшинице праве да им равног нема – не пропушта да похвали овдашњи салашарски свет, који је, како то већ ред налаже, од првог дана спреман да у сваком тренутку прискочи у помоћ. – Обично се сматра да је наш салашарски свет мало интровертан и није рад дошљацима, али, мада нисмо пореклом одавде, чим смо купили салаш, дошли су да питају могу ли како помоћи, треба ли нам нешто и тако је и данас. Посебно ме весели што су Градинци свет посвећен земљи и салашу па, за разлику од села, а богами и других салаша, овдашњи млади не напуштају дедовину и очевину, остају овде, па и мој Александар има с ким да сарађује и да „се пази”, како се то већ каже за одличне комшијске односе.
Салаш, поготово његова унутрашњост, „скоцкан” је по старински а приде је и права сликарска галерија, па посетиоцима и непца и „очињи вид” уживају, о чему се подједнако води рачуна јер зна Драгана да само опуштен човек може потпуно уживати у гастрономији. Јеловник и винска карта су такође прилагођени амбијенту, па се најчешће траже домаћа јела и на самом салашу справљени сокови, воћни и вински дестилати, али и пекмези, ситни колачи...
– Наравно да је јеловник наш, овдашњи, континентални, али свакако је специјалитет прави бачки ручак, којем су увертира кулен, кобасица, шунка, сланина с домаћим тврдим сиревима, а заправо почиње морчијом супом, наставља се ринфлајшом са сосовима, па иде јунећи паприкаш, пуњено и поховано ђуреће и пилеће месо, те маковњаче, штрудле од вишње, ораха... све што је кадгод чинило свечани недељни салашарски ручак, којем, убеђена сам, равног нема ни по укусу ни по балансираности намирница – куварски је кредо породице Фаркаш.
Мада је постао општеприхваћени „наратив” да је пандемија короне својеврсна шанса српског туризма, пролећно „закључавање” и каснија ограничења у броју гостију и радном времену уназадила су и етно-туризам, па и „Наш салаш”. Планова су Драгана и њени Саша и Душка имали и за ову годину, хтели су на салашу да никну и пансиони (које имају у вароши), да би гостима на једном месту пружили и гурмански и смештајни ужитак, али...
– Лепо што је држава пробала да помогне и људима у угоститељству и туризму, али та помоћ је била усмерена пре свега за пореске и обавезе доприноса и здравственог осигурања, а ми смо их и сами измирили, без дана кашњења, па је испало да смо новце спремне за инвестицију потрошили на поштивање закона, а онда се видело да је могло другачије – вајка се Драгана, али не жали што су изгубили једну годину развоја посла за који се у младости школовала, и у којем је син одмалена, и не намеравају га напустити.
Милић Миљеновић
