– Тај ми је у „каријери” други по габариту. Један, од 800 кила, био је само приликом подизања звона тешког девет тона у манастиру Милешева, за црквену славу – много памти мајстор. – Иначе, најчешће сам радио у оближњем Пријепољу, код газда Ђоке, газде пилане „Јела“, који слави сваког октобра. Било ме је много и у Црној Гори, Колашину и Мојковцу, а у Војводини од Аде и Сенте на северу, све до Вршца на југу. Разни су поводи за такве инвестиције јер није баш јефтино окренути бика или јуницу на ражњу. Било како било, стигао сам ја тако и до 130. ражња. Школовао се за месара још давно, пре последнњег рата, у Руду, пошто је рођен у оближњем селу Мокронози, а 1983. године се с планине преселио у равно Лазарево. Запослио се тада у зрењанинском „Транспорту“ као возач шпедиције, али у слободном времену се држао ножа и сатаре па приватно радио услужна клања у селу. Да не заборави месарски занат, кад га већ има, али и да допуни породични буyет.
– Једном приликом одлучимо рођак Десимир Тривковић, иначе професионални кувар, кум Горан Ковачевић и ја да оформимо петочлану екипу па да радимо услужна печења – сећа се Благоје. – Нажалост, двојица од првобитног тима у међувремену су преминула па смо попунили екипу и наставили да радимо пуном паром. Кад је неко веће весеље, прискоче нам у помоћ супруга, ћерка и снајка. Женска рука је брза и вешта, што је врло битно у таквим дешавањима. Најчешће нас ангажују Цигани за њихове свадбе и друга весеља. Знам ја да се сада „политички коректно“ каже Роми, али они себе и данас, зову по старински. Ипак, раније је све било далеко помпезније. Сећам се једне њихове свадбе у Ечки, шатор разапет, број стотина гостију се не зна, а ми бацили на ражањ три бика, 50 прасади и 40 јагањаца, а приде пекли 500 кила шницли! Слично било још неколико пута. Без обзира на масовност весеља, трудимо се да све увек буде по жељи и укусу домаћина па смо, ето, толико дуго тражени. Некадашњи домаћини Роми су знали шта хоће и били много галантнији, док би ови млађи да буде као некад, али да, ипак, не кошта!
Први велики ражањ окренуо је Благоје 1999. у домицилном Лазареву, на прослави коју је организовао најбољи фудбалер изникао на тамошњим ливадама, звезда „Партизана“ и репрезентације Ненад Бјековић. Пошто се тад није обрукао пред комшијама, све је касније било лакше. Мало се распитивао међу старијима како се радило у њихово време, упијао савете и епилог је да тешко ко одоли лепињи у којој је месо с ражња.
– Овај бик у Бечеју је стигао из кланице с друге стране Тисе и тако свеже месо, још вруће, навучено је на ражањ. То је врло битно јер, чим преноћи или буде који дан у хладњачи, мука је за нас жива. Дужина печења зависи од тога да ли је месо тазе или стигло из хладњаче, наравно, и величине бика, јунице или некад вола. Уз то је у Бечеју ватра потпаљена већ у шест сати ујутру, ћумур је полако тињао десетак сати и онда је могла прва количина меса да се одваја. Међутим, не може одмах да се троши. Слаже се у котао с пацом од десетак зачина, где месо омекша и поприми шмек, па могу да га једу и они без зуба – готово да се не шали Благоје.
Сложен је бик од 650 килограма у нешто преко 800 лепиња, а остало је нешто меса и за гулаш сутрадан, који су дегустирали организатори док су анализирали како је све протекло.
Није мајстор Благоју печењарски занат примаран јер је запослен у локалној пољочуварској служби. Све му је као хоби. Његов и кума Горана, који су нераздвојни у том послу две деценије, а можда би и остали само тандем, да им се и син није здушно придружио.
– Осам година сам радио услужно клање и било је посла, али син није био заинтересован и морао сам одустати. Овакве феште и ромске весеља одржавају мене и екипу у сталној кондицији. Мора се. Породица велика. Од сина и кћери имам четири унуке и унука. Најстарија, Анастасија има тек 15 година и у кући већ виси 39 златних медаља с разних атлетских такмичења, а помоћи ниоткуд. Ко ће помоћи, ако деда неће! – вајка се Благоје.
Поносан је на своју мезимицу, за коју стручњаци кажу да је изузетно талентована „препонашица“, а и пионирска је државна првакиња у шестобоју.
Властимир Јанков
