У радњу где сада ради с ћерком Катарином, уселио се 2005. године, а много година пре тога, у време деведесетих, почео је да поправља обућу код куће, након радног времена у циглани, користећи очев алат. Додатни посао мало је олакшао живот у доба инфлације, а касније је постао примаран...
Разлика у бављењу тим занатом пре тридесетак година и данас веома је велика, како каже чика Дуле, јер је појава масовне индустријске производње изградила потрошачко друштво, а некад је био појам бити мајстор заната.
-Некад се обућа друкчије поправљала, била је квалитетна југословенска обућа, попут Алпине и Борова и све се могло лепо и лако поправити, међутим, све се то сасвим променило. Начин поправке је другачији, раније је могло све да се измени на обући, било је и ђонова, свака фабрика обуће их је правила, као што увек има гума за аутомобил, а сада ђонова нема, све је кинеско и турско углавном - присећа се Дуле, истичући да претежно лепи и ушива обућу, мења зипове или потпетице.
Према његовим речима пре неких десетак година је можда чак и било најбоље време, било је много посла, било је и више новаца. Ређе се куповала обућа, јер је могла дуже да издржи, а сад каже да не може да наплати свој рад, јер живимо потрошачки живот.
-Људи купе патике или ципеле за хиљаду динара, иако кратко трају, колико онда ја да им узмем за поправку? Неки се чак и ценкају, па нас потцењују, кажу много им је 200 динара, па понуде 100, иако смо стручњаци за то што радимо, и материјал кошта, а имамо и друге трошкове. Кад бих мерио праву вредност мог рада, то не би нико платио, зато се морам уклопити у друштво, па уводим нове делатности. Размишљам и да почнем да правим кључеве, а значе и ситнице које продајемо, попут зипова, конаца, гума за веш, тога у Жабљу само код мене има, а имамо и папуче српске производње, углавном кломпе и претежно су кожне, коштају од хиљаду до хиљаду и по отприлике – прича обућар Дуле.
По неписаном правилу, постоје две обућарске сезоне – пролеће и јесен, међутим, у данашње време, и то се променило, имају посла у фебруару и марту, иако не би требало, али ипак, зимска обућа све чешће не може да издржи сезону до краја.
-Посла има, али не довољно. За мене и ћерку нема толико много, а кад ради један од нас, превише је, што значи да је за двоје нас ипак недовољно посла. Колико знам, у целој општини нема обућара, у суседном Шајкашу нема обућара, а ја не могу да се похвалим неком гужвом, иако то обухвата чак и до 30.000 становника - чуди се Душан Мијатов, ипак правдајући то честом куповином јефтине обуће.
-Од када је света и века, ниједан обућар није просперирао. Шта да кажем, има стално неког новца, али претежно је то све за преживљавање. Увек сам говорио, кад зарадиш три хиљаде, једна је за државу, друга за материјал, трећа остане, а ми неретко не зарадимо ни једну од те три – објашњава мајстор Дуле танку економску рачуницу свог заната.
Пре двадесетак година Дуле је сам израђивао кожне папуче и тад популарне „исусовке“, међутим, како су се с годинама генерације подмладиле, ни то више није исплативо.
-Кад сам правио обућу, старија популација је знала шта је то и колико је квалитетно, а данас млађи баш и нису толико упућени, па вероватно зато ни не успева, битно им је да је само да је маркирано или модерно - прича Мијатов.
Душанова ћерка Катарина ради у породичној радњи већ десетак година. Иако многи мисле да је ту само као продавац, она равноправно са својим оцем поправља све што стигне у њихове руке. Дуле каже да је Каћу терао даље од обућарског посла, јер није баш добар посао за жену, има много прашине и прљавштине, а и лепка који није баш здраво често удисати. Међутим, ниједан од тих разлога није је убедио да одустане, завршила је школу за обућара и тако постала трећа генерација у породици Мијатов која је наставила обућарски занат.
-Иако кажу да ово баш и није посао за жену, ја сам уз тату свашта научила и није ми пало на памет да одустанем. Није лак посао, али тежи део је ипак рад са људима, са чим се сусрећу готово сви, ма којим се послом бавили - прича тридесетчетворогодишња Катарина Мијатов Мандић. -За мене је то уметнички посао, јер нема шаблона и неких правила, свака обућа је сад скроз другачија и треба бити креативан, имати идеју. Ево овде стоји десет пари обуће, сваки пар је другачији и свака поправка је скроз другачија - показује Каћа шта су све урадили до сад.
По старе ципеле се многи не враћају
Често се дешава да муштерија дође, донесе обућу за поправку, пита за цену, каже да цена одговара и онда више никад не дође по то, причају чика Дуле и његова ћерка.
-Имамо скоро две полице у радњи обуће по коју нису дошли, а код куће, од година уназад, око десет yакова. Запишемо шта је чије, али опет не вреди… Некад их позовемо, кажу доћи ће и опет не дођу. Морамо и да пазимо како комуницирамо, јер не желимо да отерамо муштерију, па онда после прећутимо, а ципеле нам остају – каже Дуле.
-Необично је у данашње време бити супруга, мајка и мајсторица, али импонује чињеница да радиш нешто другачије, нешто што већина жена не ради. Трудим се да сваког дана будем све боља, надам се да ћу наставити породични посао и да ћу бити бар упола добар мајстор као мој отац. Деду, који је све започео, нисам упознала, али га видим у овој фигурици деке обућара, која је увек уз нас у радњи – каже Катарина.
Марија Рашић
Фото: Бојана Рашић
