Мада је овдашњи живаљ био на удару и дизентерије или шпанског грипа као заразе глобалног типа, у колективном сећању и архивалијама најчвршће је укорењена прича о епидемијама куге и колере, па се злослутно намеће асоцијација да свака од тројства микроскопских јахача апоаклипсе за прво слово у имену има „к”.
Мада су све епидемије биле страшне по последицама, највећи помор у вароши сомборској у тим давним временима изазвала је ипак куга, која се, у свом последњем великом таласу на тлу Европе појавила у Марсељу 1720, када су је донели морнари који су претходно посетили Кипар на којем је зараза харала. Од те „црне смрти”, како је прозвана бубонска куга, у првом налету болести, док се још није проширила на цео европски континент, страдало је око 100.000 људи, односно 50.000 током две године у самом Марсељу, као и још 50.000 у северним провинцијама и градовима.
Сматра се да је куга, у складу с тадашњим цивилизацијским напретком, тачније – чињеницом да се оскудним превозним средствима болештина није ни могла тако брзо преносити са човека на човека – на просторе данашње Војводине дошла двадесетак
година касније, и то преко Ердеља. Тако 1737. Угарско намесничко веће шаље препоруке Бачкој жупанији о предузимању превентивних мера сузбијања и заштите од болести, међу којима су увођење пропусница, карантина, забране одржавања вашара, сточних пијаца, чишћења одеће и обуће... Ипак, и поред предузетих мера, та морија, чији су се симптоми појављивали свега дан по контакту са зараженом особом, увукла се у Сомбор већ у јесен идуће, 1738. године, кад фрањевачки самостанци бележе случај оболелог грчког трговца који је заноћио у једном од сомборских свратишта, да би већ сутрадан био пронађен мртав, а његови домаћини полегли као снопље с очигледним знацима бубонске куге. На несрећу, знатижељни свет се окупио у гостионици да види шта се десило, па је зараза, чија је смртност била чак 60 одсто, просто букнула у вароши која ће тек десетак година касније добити привилеговани статус града.
О томе колики је помор завладао у Сомбору сведочи податак да су варошке власти, поред постојећих гробаља, отворила још четири, и то на четири различита обода насеља, не би ли спречиле да се тада уобичајене посмртне колоне уопште сретну на путу до коначног почивалишта умрлих од епидемије која „није бирала” ни по полу ни по узрасту. О томе сведочи и запис фра Боне Михаљевића, хроничара сомборског, у његовом спису „Крипост после смерти живи”, у којем он наводи : „Када куга поче све морити, нити кому хоте опростити, већ отрова старо и још младо, да остане срце сваком ладно. Шта је плача а и суза било! Кад је куга морила немило”
Та година и добра половина следеће протекла је у ужасу свакодневног умирања, да би болест јењала с пролећа па је Угарско намесничко веће у мају 1739. закључило да је епидемија на простору Бачке жупаније изгубила своју снагу. Ипак, поједини случајеви су се појављивали и након тога, па је дворска канцеларија задржала санитарне кордоне све до краја 1740, након које се не бележи ниједан случај те болести, што се може
захвалити и потоњем откривању вакцине против ње, а архиве бележе да се становништво у Сомбору против куге почело вакцинисати само пет година по њеном открићу, 1801.
Ништа мање престрављени нису у Сомбору и околини били ни од колере, која се појавила 1831, кад је само у Бачкој епидемија регистрована у 53 места, а од 14.147 оболелих су умрла чак 7.453. Како је у самој вароши већ била установљена функција варошког физика, односно школваног доктора медицине, данак тој пандемији су платила села, па хронике бележе да је обим заразе натерао мештане Бездана, и тад једног од највећих села у атару Сомбора, да оснују прву апотеку, док је зарази подлегао огроман број становника Бачког Брега. Епидемија колере почела је у Станишићу 27. августа 1831. а током ње је оболело 18 особа и умрло 13. Колера се опет јавља у Станишићу и 17. августа 1836, кад је заражене лечио болничар Вилмош Офенбауер који је дошао из Будимпеште и успео само да умањи патње јер је у Горњем срезу, којем припада и Станишић, умрло чак 1.355 људи.
Мада нема поузданих података, легенда каже да је „црна смрт”, односно епидемија бубонске куге, била „одговорна” и за настајање једног од најлепших споменика сомборских, оног подигнутог Пресветом Тројству на истоименом градском тргу. Легенда, која се проноси и данас, каже да су у знак захвалности Богу што је ослободио варош те морије, а по угледу на њихове суседе у Баји који су то учинили још 1750, Сомборци подигли тај споменик, мада записи архива тврде да је он 1774, дакле три деценије по епидемији, настао као заветни поклон Паула Крушпера од Вербоа, бачког администратора Дворске коморске администрације. Милић Миљеновић
