Кратка дефиниција афинитета овог човека може се свести на одговоран посао у овдашњем Јавном комуналном предузећу "Комуналпројект", али и на његове две друге љубави - риболов и гурманлук.
- Близу четири деценије радим у "Комуналпројекту", односно у Радној јединици "Градско гробље" - почиње своју причу симпатични и у друштву познати Нандор. - Никада нисам мењао радну јединицу, али јесам радна места, јер радио сам као гробар, в.д. управник, управник гробља, а сада сам референт за катастар гробља. То ми је посао и по томе ме знају сви којима сам помагао при сахрањивању својих ближњих, али и они који се као и ја спремају да једног дана промене своју адресу...
Повод за разговор била је чињеница што је 7. децембра прошле године Нандор на "Манићијади" у Новом Бечеју из Тисе извадио најкрупнијег зимског манића који је вагнуо 690 грама и за то добио два пехара. Упецао га је прве, како кажу пробне вечери у 18 сати и то у конкуренцији 52 пецароша, а другог дана 70-так такмичара упецало је само два манића.
- Пецањем се бавим пола века, односно толико година имам плаћену дозволу - смирено прича Нандор. - Било је година када сам морао, да би пецао на свим овдашњим водама, вадити и плаћати дозволе за пецање на Дунаву низводно до моста који спаја Бачку Паланку и Илок, па другу узводно од моста, те на заливном језеру "Тиквара", четврта је била за пецање у каналима ДТД и пета у барама и рукавцима којима је управљала Војна установа "Карађорђево". Извадио ја свих пет дозвола, па низводно од моста, између две врбе, забацио пет штапова, а гране ми сметају да забацим и шести штап. Знам да су дозвољена три штапа са по две удице, али већ сам ја нахватао лепе рибе која је у чуварки. И док сам ја гледао како ћу поново да забацим поред мене се појави чамац са три униформисана рибочувара која ми желе добар дан, а ја им одговарам. Питају да ли имам дозволу, а ја кажем да имам пет. Средовечни чувар гледа дозволе и крсти се, стари ћути, а млађи ме пита да ли знам да је дозвољено пецање са три штапа!? Велим да знам и ћутим. Најстарији узе дозволе, гледа и каже млађим колегама да ме оставе на миру, јер у својој каријери није видео да неко ради хобија плати толики новац за дозволе, али и додаде да забацим и шести штап.
Нандор каже да му не смета што рибочувари контролишу њих рекреативне пецароше, али да му смета када пред овдашњом Градском пијацом види да људи, а зна да немају никакве дозволе, продају рибу, па чак, на пример, и лињаке и кечиге, рибље врсте које су у трајној забрани... - Скуп је мој хоби, јер сам прошле године, примера ради, у овдашњој продавници риболовачког прибора потрошио најмање 100.000 динара - констатује Шомоши и додаје да му није жао. - Ја што волим, а волим квалитет и чувам прибор, платим. Данас имам спремних 6 штапова за Дунав, 10-так за канале, 2 болоњеза, али и 30-так телескопа. У животу сам ухватио доста рибе, али као поштен пецарош, признајем да ми је била највећа штука од близу 10 килограма, али било је пуно шарана од 3-5 килограма.
Нандор воли и да кува па је пре пар година у Бачком Новом Селу, а тамо знају добро да кувају рибу у котлићу, освојио на такмичењу међу 50-так кувара друго место за своју екипу.
Можда звучи мало чудно, али Нандор истиче да воли свој посао који ради на гробљу. Додаје да људи не знају колико је то тежак и одговоран посао, јер, на пример, он одређује гробна поља, редове и места. У шали вели да се човек не мора родити, али мора умрети.
- Гробља су историја једног народа, држава и друштва констатује саговорник, а наш посао је посебно одговоран, јер је смрт, најчешће осетљива ствар за родбину покојника – вели Нандор -Чистим и дешифрујем споменике, а има их и са почетка 19. века. Бојим се да када одем у пензију овде неће имати ко то да ради, јер видим да младе то не интересује. Имате, примера ради, споменик на коме се не могу ишчитати датуми рођења и смрти, имена и презимена. Онда ја узмем моја приручна средства и то дешифрујем, упишем и унесемо у компјутер. На старим гробљима у Паланци, али и у селима, има гробова избеглица, сахрањених који су умрли у страчаким домовима, а родбина се није јављала. Обични крст иструне, слова отпадну и нестану. Није поштено да се не зна ко ту почива, па сам ја открио да на основу ексечића који су остали на крсту када су куцана слова откријем које је које слово. Дневно знам да обиђем и по сто гробних места, односно 200 гробова.
У послу су му се дешавале и лепе и страшне приче, као из неких филмова. Једном приликом бесан човек дође до њега и вели да ће упокојити једног каменоресца који није исписао слова и датум на споменик покојника коме сутра дају годишњи помен. С вечери тражи да он то уради раном зором и да ће платити шта кошта да кошта.
- Одем ја у зору на сеоско гробље и видим где је проблем - објашњава Нандор. - Споменик је постављен ниско па има свега 80 центима од хумке где треба исписати слова. То се ни стојећки ни чучећки не може. Увек сам спреман, па алатом померим плочу, а ашовчићем се укупам скоро до рамена и клешем слова. Али, као и свуда тако и на том гробљу поред покојника гробна места су резервисали сродници, па ја видим да две старије госпође долазе да очисте од корова своја гробна места како би била чиста када дође родбина. Пролазе поред мене и не јављају се, а ја се бојим да се јавим. Када ме је прва видела, онако како ми само глава и руке вире из гробнице, почела је да се љуља и хикће ААА. Кажем јој да сам жив и да седне те да ћу из кола донети воде, а тада и са друге стране чујем ААА... На моју срећу госпође нису умрле, а, ето и ја сам жив и кувам за другаре пасуљ са сувим месом.
М. Суџум
