Терзић је написао више књига о животу овдашњих знаменитих Срба и њихових установа, а монографију „Теодор Брановачки Сенћанин”, заједно с Агнеш Нађ Абоњи.
Заиста изузетна личност!, наглашава Терзић.
Одлично је, додаје наш саговорник, знао латински, а с немачког и мађарског и преводио.
Оплеменио је много крчага народним мудростима и изрезбарио много дрвених штапова. Чувају се у Музеју Сенте, али и другде по Србији, наводи Терзић.
Родио се у Сомбору, где је и крштен у Цркви Светог Георгија, основну школу завршио у Сенти, Гимназију у Новом Врбасу, а Учитељску школу у Сомбору. Радио је шест година у Чоки, а потом 31 у Сенти, до пензије 1894. Мировину је уживао четврт века, поштован од бивших ђака, па и Сремца. Три и по деценије након што је отишао из вароши крај Тисе, у коју се више није враћао, свом учитељу је 1903. из Београда с посветом послао књигу „Из књига староставних – Велики жупан Часлав”.
Да је у прошлости Сенте Тоша заслужио посебно место овековечено је у књизи „Зборник прилога за историју града” Миливоја Б. Кнежевића из 1935. У делу о вероисповедној школи помиње се Брановачки, као потомак чувене и уважене породице Суботе Брановачког, који је 1751. за војне заслуге добио аристократску титулу од царице Марије Терезије. Стицајем околности, његови потомци морали су накнадно тражити препис племићке дипломе из дворске канцеларије у Бечу. Наиме, током Буне 1848. она је чувана у бунару, па делимично оштећена. Писана је руком на пасјој кожи, с племићким грбом, потписом царице и висећим печатом. У одељку „Белешке” те књиге је и кратак текст на мађарском Андора Дудаша, службеника општине и из хобија хроничара града, језику о Теодору, у којем се наводи да је био археолог, занатлијски уметник и етнограф.
Беше тип старог српског учитеља, децу је необично волео и с њима врло лепо поступао. Имао је калиграфски рукопис па и у старим данима – златну руку. Беше – иако самоук – прави вештак у дрворезу. У музеју госн` Јоце Вујића сачувано је дивних егземплара његових радова. Знао је огроман број народних пословица, изрека и загонетки, али је велика штета што ништа записао није. Беше познат и као добар воћар; није му било тешко отићи и по 25 км да набави какву лепу врсту јабуке, трешње или ког другог воћа, забележио је Кнежевић.
Дудаш је писао и да је племенити Теодор као археолог много испитивао, те је 1864. открио локалитет Чокански Кремењак, које датира још из каменог доба, а после су ту истраживали стручњаци из Суботице, Темишвара и Сенте. Блиско је сарађивао и с најученијим мађарским археологом жупником Мавром Вошниуским из Сексарда. Штапови које је разбарио и крчази украшени вештом учитељевом руком расути су по Мађарској и на југословенском простору. Већином је ишао пешице да би могао посматрати народни живот и успут скупио доста римског новца.
Знао је прошлост, обичаје, месне историјске анегдоте, које је озбиљно сакупљао. Штета што није ништа прибележио. Био је непријатељ пера; друге је учио речју и с радошћу је говорио мудре ствари мудрим људима, записао је Дудаш.
То је само делимично тачно јер је учитељ Тоша народне пословице и умне изреке записивао на крчазима, које је правио са сенћанским грнчарем Палом Калаузом.
Од своје покојне бабе Јелице Бирцлин наследио сам један, поносно вели Терзић и додаје да „на спољној страни пише: „Дух твој благи, Наставит мја на земљу праву”, а у унутрашњости при ободу: „Који млого пије ни за какав посао није. Тако је”. На постољу крчага се потписивао Тоша.
Из збирке крчага која се чува у Градском музеју посебно плене мудрости о вину: „Где је вино газда, тамо је мозак просјак”, „Пијмо вина докле траје вјека, та вино је мелем за човјека”, „Нема лица без рујнога винца. Нити јунара без пуна бардака!”
Учитељ је, ипак, волео писану реч, па је забележен као пренумерант и књиге „Живот и обичаји народа српског” коју је приредио Вук Караџић. Био је активан у раду цркве, а 1868. је међу оснивачима Српске читаонице, чији је више година члан Управног одбора, а у једном мандату и председник.
Етнографски музеј у Београду чува бокал на који је калиграфски записао: „Ал што пјевах неће пропанути, након мене хоће останути. Док се поје док се винце пије, Док се коло око свирца вије, Докле срце за срцем уздише, е па дотле а куда ћу више.” На врату бокала изнутра пише: „Гусле моје из руке ми тргнут, Тело моје под земљицу вргнут.”
