То се заиста и десило 1912. у Апатину и овај догађај говори о томе каква је грађанска цивилизација постојала на нашим просторима пре више од једног века. Из апатинске луке ти клавири отишли су на адресе богатих немачких, јеврејских, српских, мађарских и других породица широм Бачке. Дејан Бурсаћ, Апатинац „на привредменом” раду у Новом Саду ми је испричао и сторију о Паулу Абрахаму, Јевреју из Апатина, светски познатом композитору, за кога је стигао један од ових 200 клавира. Тај клавир, се данас налази у Музичкој школи у Апатину (и није у најбољем стању) под редним бројем - 155928. Произведен је 1912. и исте године послат за Будимпешту. Поменуту пошиљку од 200 клавира је увезла породица трговаца и градитеља музичких инструмената - Хорн.
Музичка школа у Апатину има купопродајни уговор за клавир који је 1947. са њима начинио нећак композитора Паула Абрахама. Он је једини од породице (уз Паула који је тад већ био у Њујорку) преживео Холокауст и вратио се у Апатин, међутим врло брзо је решио да распрода имовину и емигрира у Израел.
Иначе, прича о Паулу Абрахаму је као из неког холивудског филма: Популарност у Немачкој почетком тридесетих, бекство из Европе: из Немачке у Беч, одатле у Париз, па у Казабланку (Богарт!), на Кубу и на крају стиже у Њујорк где је већ увелико заборављен свирао клавир по хотелима и баровима. После рата доживљава нервни слом (претпоставка је да се то десило по сазнању да је готово цела породица страдала у Холокаусту) и бива смештен у санаторијум.
У међувремену га проналази супруга (Мађарица, није јасно када су се разишли, могуће и при самом бекству) и уз интервенцију владе Западне Немачке бива премештен у Хамбург 1956, где умире 4 године касније.
Прича о Паулу Абрахаму доводи ме поново у Апатин, градић у којем имам рођаку Лујзу са којом се моја мајка, њена имењакиња, повремено чује. Обећао сам да ћу их посетити на Велику Госпу 15. августа када је „кирбај” у Апатину, али је корона тај план померила на следећу годину…
У друштву Дејана Бурсаћа и Дубравке Кораћ, младе и агилне председнице Општине Апатин и Бориса Машића, кустоса овдашњег Музеја Подунавских Немаца, обилазим неке од најзначајнијих бисера културне баштине овог места о којима шира јавност у Србији мало зна.
Прва од њих је јеврејска богомоља саграђена у неоготском стилу, 1885. године, у данашњој улици Огњена Прице бр. 5. Особеност синагоге је полихромни мурал на таваници, са представом две плоче са десет Божјих заповести, исписаних хебрејским писмом, са словима обрнуте оријентације, те се текст може читати једино преко огледала. По овом детаљу, апатинска синагога је јединствена у свету.
Након рата нестала је готово комплетна јеврејска популација у овом граду - од некадашњих 60 апатинских Јевреја, 52 су страдала у логорима смрти за свега пар месеци 1944, након што су Немци од Хортија преузели управу над Бачком. Тада и престаје потреба за коришћењем синагоге, тако да се зграда 1955. продаје Баптистичкој цркви. Комплетна фасада остаје иста, а једина интервенција састоји се у постављању крста на врху објекта, тј. на камену плочу, додаје се крст, који симболично означава конверзију објекта из јудаистичке конфесије у баптистичку. Ипак, ова синагога је преживела за разлику од већине других јудаистичких храмова у Војводини који су уништени или у холокаусту или у годинама после рата када су се након исељавања преживелих Јевреја у Израел 1948. комунистичке власти одлучиле да их сруше или претворе у магацине.
Стижемо у Дом културе у центру места који је чувен по томе што је његове таванице украсио апатински сликар Рудолф Удвари који је пре рата осликавао цркве, а након 1945. одлучио је да свој таленат стави у службу нове идеологије и нових визија светле будућности.
Таваница у Дому културе има укупно пет соцреалистичких приказа: осим симбола нове државе осликане су следеће теме: „Ратарство”, „Обнова и изградња”, „Братство и јединство” и „Уметност у новој држави”, која је и најинтересантнија – са школом сликања и вајања у левом углу и подијумом са клавиром и музичаркама у десном. Сцене ме подсећају на рад Дијега Ривере „Историја Мексика” коме сам се дивио на зидовима Националне палате у главном граду ове централноамеричке државе.
Шесту сцену Удвари због болести није успео да заврши, али и ових пет је довољно да Апатинци могу рећи да сличног дома културе нема у целој бившој Југославији. Заслуга за то највише припада Радмили Савчић, која је деведесетих година 20. века, када је зграда реконструисана, руководила овом установом. Планирано је да се дрвена таваница замени бетонском, а она је успела, уз подршку Покрајинског завода за заштиту споменика културе, да спречи да овај јединствени „соцреалистички тотал дизајн” постане колатерална штета.
У славне радове Рудолфа Удварија пре рата се убрајају и осликавање жупне цркве у Купусини (свод и зид), и била настављена у Сонти (1934.), Свилојеву (1934.), Чонопљи, Кљајићеву (1937.), Колуту (1937.), Ади, Гакову и Филипову (самостанска капела). После рата осликао је и Свечану салу у Градској кући а био је познат и по радовима за апатинске радње и фабрике којима је дизајнирао рекламе и фирме. Умро је у Апатину 1960.
У центру града налази се и кућа грофа Турског коју је Општина откупила пре две године са идејом да се у њој отвори Музеј Апатина. Изграђена 1920. године, једно је од најлепших и архитектонски највреднијих здања, управо због тога што је грађена од цигле произведене у циглани породице Мајер. „Њена фасада је изграђна од такозване клинкерс цигле – ‘свилене цигле’. То је била цигла која се од свих четрдесет циглана, колико је тада постојало овде у Апатину, производила једино у тој Мајеровој циглани, из разлога што је била веома скупа”, објашњава Борис Машић.
-Кућу је изградила породица Мајер која је поседовала циглане у околини Апатина, али није била племићког порекла. Када су се довољно обогатили желели су и племићку титулу. Стога су ћерку удали за грофа Турског, племића пореклом из Чешке, који је имао титулу, али је био прилично сиромашан. Мајерови су за њих саградили ту кућу. Њена специфичност је украсна фасада од цигли које су, за ту прилику, произвели у својим цигланама. Да бисмо фасаду и кућу обновили морамо поред новца да обезбедимо и одговарајуће материјале којима се то може урадити - прича Дубравка Кораћ.
Уз рибљи паприкаш на „Андрић чарди” између Апатина и Сомбора причамо о томе како су кроз неколико векова историје Апатина житељи ове општине - Немци, Јевреји, Срби колонизовани из Лике и Баније, Шокци из Сонте и Мађари из Свилојева и Купусине - створили јединствену културну средину која је и поред свих изазова криза, ратова и промена система у протеклих 80 година - успела да сачува своју мултикултуралност и непрекинуту тежњу ка напретку.
(У следећем броју: Рибарска централа, Музеј Подунавских Немаца и Грађанска кућа Маргита)
Роберт Чобан
