Стигао је на време, али је и закаснио, јер се гужва направила већ петнаестак минута раније.
„Ено тамо“, кажемо му, а он разочаран одговара – „Кроз ту рупу“, окреће се и одлази.
Није једини ком је ово први покушај куповине ствари за 100, 200 или 500 динара, па је очекивао да се ствари лепо отворе, изложе, као у радњи.
Јавно предузеће „Пошта Србије“ је, наиме, у уторак, у Главној пошти у Зрењанину, у Пупиновој улици, организовало јавну продају робе из неиспоручивих пошиљки, јер је истекао рок њеног чувања. На списку су се нашла 64 артикла, а у питању је половна роба. Најскупљи међу понуђеним артиклима био је телевизор, чија је продајна цена износила 1.500 динара. Патике су коштале 1.000 динара, вентилатор 500, тренерка, ранац и електрична цигарета по 400 динара... Заинтересовани су могли да купе и чизме по цени од 300 динара, капут или продужни кабл за 200 динара... По цени од 100 динара на продају су понуђене дечије чизме, мајице, карте, новчаник, сат, yемпер, панталоне... И да не буде забуне, продајне цене су исказане са ПДВ-ом. Право учешћа имала су сва правна и физичка лица, а роба се продавала у виђеном стању и без права на рекламацију.
Једна госпођа је видела гужву, па ко вели, да се и она мало умеша. Пита редом – „извините, објасните ми шта се овде ради, где се овде чека, шта се чека“, али нико нема времена за објашњавање. Треба се прогурати у прве редове, видети шта се нуди, каквог је квалитета, исплати ли се уложити и 100 динара. Јер, продају се мајице, џемпери, панталоне, патике, чизме, али нема пробања. Купиш шта видиш, па ако ти одговара – одговара, а ако не – више среће други пут.
Први купац је пазарио тостер за 500 динара, али службеница поште нема да му врати кусур. И не само њему. Зато је други службеник задужен за шетњу до главне сале и уситњавање пара. Тостер нема кабл, али ако ваља, кабл је најмањи проблем, каже купац.
Старији господин домогао се гребенастог прекидача са трофазном утичницом. То је платио 200 динара. Каже – и да није исправан, ја сам у фаху, па ћу наместити. „Је л’ се исплатило“, питамо га. „Како није, платио сам 200 динара, а вреди 20 евра“. „Е, па онда сте супер прошли“, додајемо, а он каже – „Па, зато сам и дошао“.
Главни згодитак, телевизор за 1.500 динара, отишао је у руке једног млађег Зрењанинца. На самој продаји је могао само да га погледа кроз отвор кутије, па није могао да дочека да га распакује.
„Мало је прашњав, ваљда од стајања, али изгледа у реду“, процењује он. „Је л’ исправан“, питамо, а он одговара: „Ваљда јесте“. „Ако јесте“, додаје, „онда сам супер прошао“, а ако није, неће да се секира за 1.500 динара.
Највише њих ипак је отишло необављеног посла. Некима је сметала гужва, некима што нису могли лепо да разгледају понуђену робу. Неки нису ни знали шта се дешава него су видели гужву, па мисле кад су ту сви ајд да будем и ја. А неки нису ни планирали да пазаре него да уживају мало, јер се нешто догађа. Како би то рекао Петар на излазу – сам догађај је посебан доживљај.
Жељко Балабан
