Имали су нешто своје земље у оближњем Обровцу, кренули с две-три краве, временом су увећевали стадо и узимали државну земљу у закуп.
Кренули смо заиста скромно, рачунао сам да нам то буде тек узгредна заниманција, али млеко се тражило, запатисмо пет-шест, па десет грла, а данас имамо 15 крава и исто толико јуница и телади, поноси се Лазар благом своје штале.
Како каже, лане је продао шест старијих крава и сад има исто толико јуница, које стижу за мужу.
Али мало ко зна колико је то велики посао, просечно сваки дан око 300 литара млека. Већ 12 година на паланачкој пијаци супруга дневно прода по 100 литара, а остало се претвори у сир и кајмак. Набавио сам комплетну опрему, са супругом савладао и технологију па бисмо могли да откупљујемо и прерадимо дневно и 1.200 литара, али то је за нас двоје превише. Нарочито јер се патимо с радном снагом. Ма, неће нико, као да смо Норвешка и ником не треба посао. С једним комшијом сам се договорио да помаже двократно, мање од осам сати, а повремено ангажујем још понеког, вели Јандрић.
Уместо да знатне године троше за летовања и зимовања, Јандрићи не знају за одмор. Лазар, по образовању електричар, у шали вели да је преварио супругу, која није знала да ће на крају завршити с обичним паором. Био је мајстор у великој фабрици пуних 35 година, отишао у пензију 2009. и међу првима осећа казнене мере због тога јер тада је услов био 60 година живота, а он је рођен 1954. Израчунао је да му је чек умањен готово трећину.
Нећу, ипак, да се много жалим, пошто имам троје златне деце, хвали потомке Лазар.
Помогао сам им, додаје, колико сам могао па је један син на четвртој години Богословије, старији је дипломирао на факултету шумарство, али се мануо струке и држи пекару у Бачкој Паланци, ћерка је инжењер и ради у новосадском Заводу за трансфузију крви, зет је техонолог, радио је у Бечу, а сада у шећерани у Врбасу.
Помогну кад год стигну, али имају они и своје обавезе. Један од наследника мора сваки дан радити у својој пекарској радњи, зет и снаја сматрају да су превазишли овдашњи посао па ми се све чини да можда планирају отићи у свет. Жена и ја гураћемо докле можемо. У фабрици смо били у „жици“, морао сам да гледам и кога сам хтео и за кога баш нисам марио, овде јесте физички теже, али сам у свом дворишту, виђам само оне које ја хоћу и причам с њима! Осећам да ми овакав живот продужава век, вели наш саговорник.
Ипак, није му баш све потаман. С добрим разлогом.
По приоритету, ми, сточари, који немамо свеца ни одмора јер крава и на црвено слово кад је гладна или није помужена муче, треба да добијамо у закуп државну земљу, вајка се Јандрић.
Мени је, додаје, следовало 35 хектара, а добио сам 20.
Или, 75 хектара црквене земље у обровачком атару, сва од прве до треће класе, али су се на лицитацији за њу изборили људи из много даљих села. Давали чак и до 81.000 динара по хектару, што ја и други моји сапатници нисмо могли. Добра је то вајда ономе ко даје у аренду, али ту земљу не раде овдашњи мештани и парохијани, каже Јандрић.
М. Суџум
