То се не питају ни љубитељи гласовитог паприкаша или рибље чорбе која се кува у Војводини, а пошто управо паприкаш има јединствено гурманско исходиште на потесу Подунавља од Бездана до Бачке Паланке (јер остало су, „зна се“, бућкуриши или тек чорбуљаци), јасно је да овдашњем височанству муштерији не сме да фали, па два другара, сад и пословна партнера, Петар Громоловић и Михајло Миша Николајев често освану до „под сисе“ у леденој води једног од својих рибњака онкрај Бездана.
„Ма сад је и добро, није ни тако хладно“, смеју се они на обали једне од тзв. касета великог рибњака од око 23 хектара.
„Кад смо овде пребацивали рибу из зимовника, морали смо прво разбити ледену плочу, а пошто је мрежа стално запињала за лед, ваљало је с једне стране да га „крајцујемо“ па с друге целу плочу гурамо, не бисмол’ мрежу ослободили“, о муци ће рибарској Миша, док му терцирају радници:
„Није ’ладно, није баш тако ’ладно!“, добацују и сами се смеју идиотском новинарском питању да ли им је хладно док послују у жутим непоренским оделима у води до прса.
Док барабар с „газдама“ привлаче мрежу ближе обали, Миша реско командује:
„Пуштај је преко!“, на шта се један крај мреже опушта и огромна количина захваћене рибе праћаком бежи из замке, да би након минут-два уследила нова команда:
„Доста! и мрежа опет затвара круг.“
„У једном вучењу ухватимо око четири тоне рибе, али нам у ово празнично време треба око једна дневно, па ем морамо да је вратимо, ем се лакше довуче мрежа до самог краја“, коментарише Миша цео поступак јер већина шарана с тих рибњака заврши у две Громиловићеве продавнице у Сомбору.
На том рибњаку, који се водом снабдева из бушених бунара и речице-канала Киђоша, укупно је 15 вештачких језераца, тзв. касета, где Громиловић и Николајев годишње произведу више од сто тона шарана, а тврде да је све је кренуло из хобија, љубави према риби.
„Има разлике, ја сам био пецарош, а Миша је у рибарство дошао из акваристике“, кроз смех ће Пера, који, следствено свом презимену, још из детињства „вуче“ надимак Гром.
„Зато смо се тако и поделили, да он води више рачуна о здрављу рибе јер је акваријумска рибица далеко осетљивија од ове народске, речне, а ја о излову. Шта ћеш, сад нит ја пецам, нит је Миша у вечитој потрази за каквом тропском акваријумском рибицом“, да ли озбиљно или тек самоиронично ће Пера, коме се ипак враћа смртна озбиљност док прича о изазовима речног рибарства.
На удару људских предатора
Ваљда и због немаштине, али и попуштања дизгина људске пристојности, рибњаци Мишини и Перини све чешће су на удару људских предатора.
„Имамо чуваре и псе, али огроман је то простор па смо инсталирали видео-надзор и сензоре, али кад се неко наврзе, ништа га не може спречити, дође то трактором, баци мрежу као да је његово. Колико смо пута затекли „љубопитљиве пролазнике“ мокре до обрва, све се пуши с њих, питаш га шта ради ту, каже ништа, а вода се цеди с њега. Видиш да је сад био у језеру и пробао да извуче мрежу коју је бацио пар сати раније, али, ето, заскочили га ми“, разочаран је таквим беспризорништвом Пера, па ваљда зато и одречно говори о неком сеоском риболовном туризму, који је тако популаран у последње време.
„Лаицима изгледа лако, ископаш рупу, убациш млађ, храниш и после неког времена шарана од киле и по до три. Али, велика је то мука, не само што и по оваквом минусу мораш у воду до браде. Болештине наваљују на рибу, а о птицама, жабама, змијама и људима као штеточинама да и не причам, па је зато важно да се свака касета испразни, нађубри, изоре и остави преко зиме да што боље измрзне да би на пролеће била спремна за насађивање шаранске ларве, која је у њима месец дана до првог пребацивања у другу касету и тако редом док не дођеш до оваквог шарана.“
Пера Гром објашњава да, за разлику од старих времена, кад се шаран узгајан у рибњацима налазио на варошким и сеоским трпезама готово па искључиво с касне јесени, зими и раног пролећа, сад муштерије ишту свежу рибу током целе године, па и кад летњи звиздан упече.
„Не знам колико то има смисла јер, да неког пустиш на свој индустријски рибњак да пеца, мораш имати и човека да га прати, а уз то загрижени варошки спортски пецароши би рибу после улова враћали у воду, а пошто због најмањег оштећења шкрга шаран убрзо угине, само ти још то треба да мртва риба плута по рибњаку“, мршти се Громиловић и на сам помен те риболовачке новотарије.
Аргументи му чврсти, али утисак је да старом пецарошу не иде у главу која је драж забацивати удицу у препун рибњак уместо ћудљиве дунавске и каналске воде Војводине.
Милић Миљеновић
