Јер одатле нема више пута, или да се путник намерник врати одакле је и дошао, иако се село испресецано каналима и речицом Плазовић као каква војвођанска Венеција налази на помпезно званом Царском друму. Царевина које је овај друм повезивао, Отоманског и Хабзбуршког, више нема, али ето, остаде спомен на yаду која је Стамбол и светлу Вијену спајала, а Риђичанци одлучише да, кад већ други неће, сами себе на мапе врате. Залактише се, искрчише од Бога дану песковиту земљу за нове винограде, по којима су им и преци били познати, па точе вина која су јако далеко од оног, пре деценију две, поспрдног „риђичког салатног“, па и негдање ругалице данас походе овдашње винарије не би ли на астал доброг вина варошким гостима изнели.
Као и сви виноградари и винари у православном свету и овдашњи свет је о Светом Трифуну на уснуле винограде изашао, уз свештеника , кољиво и благородну биљку освештао, овогодишњем славском куму Драгољубу Митровићу и његовој чељади честитао, баш као и Радославу -Мишку Трипковићу који се славе за следећу годину примио. Било после и јела и пића и винарско - виноградарских дивана, размене савета, па што да не и похвала и покуда, баш као и договора о томе шта им је чинити не би ли овдашње Удружење виноградара и винара „Риђички виногради“ још којег, поред тридесетак постојећих, чланова привукло, не би ли се поред двестотинак хектара под родном лозом још која парцела отарасила пустог ратарења и виноградом се зарудила. Рачуна овдашњи винарски свет да ће и он неке хасне од недавног поклона граду имати, да ће и он свој репрезентативни простор добити, сад када је коначно решена судбина чувеног каштела који се у центру села годинама, деценијама већ, само урушава.
Властелинство Риђицу, од Хабзбурга је купио 1801. Имре Ковач, добивши са њим и племићку титулу. Каштел изнад села, уз поток Плазовић, зидали су кметови са имања, под руководством градитеља Бишофа из Баје. У духу тог времена и друштвеног статуса, око каштела је заснован енглески парк по пројекту пејзажисте Фрање Хитера из Чешке и све је отмено изгледало док „урби ет орби“ није дошло до тектонских поремећаја изазваних светским ратовима. Нестадоше спахије, њиховом судбином се упутише и Карађорђеви потомци, па после другог светског клања одлучи нова, наравно народна, власт да се од господског летњиковца школа направи. Бејаше каштел пун дечије граје, док мале Риђичанце не заменише пољо - задругари, а већ када се приближише и нови ратови са каштелом који бејаше и ничији и свачији поче се поступати баш тако : „ничији-вражији“.
Пропаде и оно мало сјаја што соц - реализам није огулио са фасада и зидова моћног здања, па више руглу но замку сличан оде на приватизациони добош у новом миленијуму. Ни тако му се судбина није поправила, чак га и пожар додатно обогаљи, мењаше злосрећне и раду несклоне власнике све док у његов посед пре неке три године не дође сомборска фирма „Метеор комерц“. Како нису од оних „машна - ташна“ фирми, већ озбиљно пољоделачко и прерађивачко предузеће, сместа понудише варошким властима да им каштел поклоне, да се за селу потребите сврхе користи, али и да нико на њему не зарађује. Власти као власти, требало је „само“ три године не би ли се град примио поклона условљеног једино тим да на здању буде истакнут натпис да се ради о поклону „Метеор комерца” и његових власника породице Дробиловић. Лепо и на ползу народу риђичком, који већ са комшијама из Мађарске, тамо низ царски друм, планира не би ли се каквог прекограничног фонда Јевропског домогао. А ако и то прође као и прошлогодишња виноградарска берба, нема сумње, берићетно биће.
Текст и фото: М. Миљеновић
