У појединим селима они увече на Ускрс оките прозоре девојачких кућа струковима зеленог жита, наговештавају тако девојкама да ће сутрадан свратити и код њих.
У севернобанатском селу Санад недалеко од Чока, Културно-уметничко друштво „Вук Караџић„ окупља мештане, али већином млађарију, која негује старину кроз песму и игру, а посебна пажња од пре деценију и по се посвећује и једном доста заборављеном обичају. Сад већ традиционална фешта покренута је након разговора са старијим мештанима и према њиховим сећањима обичај је оживљен. Млади чланови КУД-а се облаче у традиционалну српску ношњу Баната, дочекују фијакере и каруце, јахаче коње, па прећени хармоником и песмама, крећу да обилазе село, а посебно куће које имају девојке.
По доласку у кућу, где девојка чека спремна, прво се поздрављају домаћин и домаћица, а један од момака пита да ли имају девојку. Када добије потврдан одговор, он је позива да изађе на кућни праг, где је сви момци поливају. Сада само преко косе, док је раније то било обимније и обилније.
После поливања момак домаћина поздравља уз здравицу „Домаћине, чаша ти пуна, срце ти весело, веселио те Бог и овај дом, у твојој се кући свака срећа свила„, а завршава традиционалним “Христос Воскресе - Ваистину Воскресе”.
Потом девојке момке дарују фарбаним јајима, колачима и по којом чашицом домаће ракије. Уз свирку и песму свуда се заигра и коло, па се даље наставља обилазак сваке куће, где има девојака.
Старији мештани Санада присећају се како су давно момци једино за Васкршњи понедељак имали прилике да виде девојке, јер није тек тако могло да им се уђе у кућу, па су користили ту јединствену прилику. У време комуниста обичај је званично забрањиван, али није могао да буде сасвим искорењен.
Некада је поливање бивало доста дискретније. Момци су носили у џепу флашицу парфема, а кад га није било, стављали су мало миришљивог сапуна у воду. Тек да мало замирише. Али дошла нова времена, па се сада девојке шприцају брендираним мирисима, а поливање пуним ведром воде се више не практикује као претерано, а може бити и неугодно. Поготову кад је током Ускршњих празника прохладно.
Једна мештанка Санада, иначе родом из Мартоноша испричала нам је какво је поливање девојка било у њеном завичају. Поливачи су долазили фијакерима не само из матичног села, него и са банатске стране из Српског Крстура, скелом преко Тисе…
Обавезан реквизит који сваки момак има је ћуп или бокал са водом, мада неки за ову прилику носе флашице са мирисним водицама да њиме поливају одабране девојке. Дочекују их широм отворене капије, а тамо где су пространија дворишта улази се фијакерима, да се покажу, полију девојке, али и маме и баке, не би ли освојили и њихова срца.
М. Митровић
