Свако Иваново путовање има хуманитарни циљ и увек позива људе да помогну лечење неког тешко болесног детета.
Иван је планирао да иде пешке од Шида до Јерусалима али су га рестрикције због короне зауставиле на том путу па је решио да га одложи за после пандемије. Сада му је у плану да пешице пређе залеђено Бајкалско језеро на Сибиру. 2019. препешачио је 1.000 километара до Хиландара, 2020. бициклом је са још једним колегом из Хрватске путовао од Сенегала, преко Мауританије и Марко до Португала где му је син играо рукомет. Док пијемо кафу у „Сцени” и припремамо се за обилазак Шида, Иван нам прича како је у Мауританији наишао на пијацу робова која постоји и данас у 21. веку…
Рођен је у Српском Милетићу али су га женидба и рукомет довели у Шид који заиста има привилегију да Иван из овог места креће на своја далека путовања - увек помажући болесној деци! Док ово читате, Иван пешице прелази залеђено Бајкалско језеро на Сибиру.
Крећемо од Карађорђеве улице у Шиду у којој има тек неколико очуваних кућа са краја 19. и из прве половине 20. века. Већина је срушена или су им измењене фасаде осамдесетих и деведесетих.
У малој градској галерији у Карађорђевој улици пажњу ми привлаче радови руске аматерске сликарке Татиане Маевске. Изложбу је организовало Удружење српско-руског пријатељства. Ауторка која протеклих неколико година живи у Београду није била на отварању али је уместо ње говорио супруг Михаил Красношеков који у Србији две деценије ради у различитим међународним организацијама.
Центром Шида доминира велики пано преко кибле једне куће са фотографијама два највећа овдашња сликара на централном месту - Саве Шумановића и Илије Башичевића Босиља. Ту је још увек новогодишња декорација - Деда Мраз и прилично лепа и укусно украшена јелка (у односу на то шта смо имали прилике ове зиме да виђамо по нашим градовима). Бисте народних хероја су ту још из времена социјализма и све су у добром стању што није свуда по Војводини случај.
Монументална црква Светог Николе у Шиду подигнута је у другој половини 18. века (вероватно 1758—1765). Иконостас је 1787. осликао Григорије Николић, земунски сликар. Сомборски сликар Јован Недељковић био је позван да обнови иконостас 1825. Иначе, 10. септембра 2006. део моштију српског кнеза Лазара, донесен је из фрушкогорског манастира Раваница у Шид, где ће трајно остати…
У дворишту Галерије “Сава Шумановић” налази се саркофаг пронађен у Шиду у некрополи „Бељњача” у улици Мичуринова број 29. Раскошно декорисани саркофаг димензија 2,17 х 1,39 х 0,87 метара је пронађен у крипти богато украшеној фрескама и мозаицима. Саркофаг је изграђен од белог мермера, који потиче са аустријских Алпа, а на основу богатих рељефних декорација вероватно је припадао неком из вишег сталежа.
Археолошким ископавањима констатовано је да се у ширем окружењу налази некропола са сакралним објектима из римског периода (3-4. век). Интересантно је да је ово трећи саркофаг пронаден у Шиду на потесу Бељњача. Први је пронађен пре првог светског рата и налази се у Бечу, а други 1948. и налази се у Музеју Срема у Сремској Митровици.
Римокатоличка црква Пресветог Срца Исусовог у Шиду саграђена је у међуратном периоду. Жупа у Шиду основана је 1923. Била је филијална црква жупе св. Ивана Непомука у Гибарцу. Шид је тада имао малу кућу с дрвеним звоником и једним звоном, која је служила као капела јер је у месту било веома мало римокатоличког становништва и тек 1930. на иницијативу бискупа Антуна Акшамовића, започиње градња нове цркве у Шиду, посвећене Пресветоме Срцу Исусову. Црква је саграђена 1932. а нацрт је направио Фрањо Фунтак. Све до краја Другог светског рата, црква с торњем високим 35 м стајала је неоштећена. 1944. црква је минирана од стране Немаца који су се повлачили, а торањ и кров потпуно срушени и она остаје тако оштећена све до 1960. године…
Неправедно запостављен, помало у сенци свог много познатијег „комшије” Саве, опус сликара Илије Башичевића дочекује нас у Музеју наивне уметности „Илијанум”, у центру Шида, тик уз Галерију слика Сава Шумановић. Иако упадамо ненајављено, Љубинка Пантић, директорка музеја - дочекује нас срдачно и показује благо о којем се стара.
Илија је рођен 1895. као 9. дете у овдашњој сеоској породици. Готово цео свој живот бавио се земљорадњом и сточарством. Током Другог светског рата Илија борави у Бечу са своја два сина и тада обољева од турбекулозе. По завршетку рата, услед колективизације породица је остала без земље. Губитак земље, као и нарушено здравље доводе Илију у ситуацију да има довољно слободног времена које је ваљало нечим испунити. Скривени сликарски таленат испливао је на површину када га је старији син, Димитрије, историчар уметности, посредно упознао са наивним сликарством.
Прва Илијина слика настаје 1957. – кућни свеци Кузман и Дамњан. У почетку ради цртеже и гвашеве, потом је почео да слика уља на различитим материјалима (дрво, платно, лесонит, картон, стакло, секурит). Први пут излаже 1962, а прва самостална изложба била је већ 1963. Опус Илије Башичевића историчари уметности разврставају у више тематских целина. Најбројније су слике библијских мотива, затим мотиви инспирисани еповима, легендама и митовима. У циклусу „Илијада“ приказане су алузије на реални свет. Следи циклус са ликовима из животињског света и на крају слике са сценама везаним за летећа астролошка бића. 1970. Илија је поклонио део својих слика и цртежа (укупно 287), као и 51 дело других наивних уметника из земље и иностранства, граду Шиду, где је његовом иницијативом отворен Музеј наивне уметности „Илијанум“.
Преминуо је 1972. у Шиду. Исте године, на Тријеналу наивне уметности у Братислави, Илији је постхумно додељено признање међународног жирија за достигнућа на плану наивне уметности. 2006. Илијине слике биле су изложене у Њујорку, а од тада је неколико пута излаган са великанима попут Пикаса, Шагала, Клеа, Кандинског и Шилеа. 2007. часопис „Рањ Висион“ уврстио је Босиља у 50 водећих уметника тзв. Аутсајдер арта у свету.
Потресна писма Персиде Шумановић
Овако гласи део Тестамента Персиде Шумановић:
“Моје завештање – Пошто се моја жеља и намера почиње остваривати са оснивањем музеја што је био циљ мога живота и жеља мога несретног сина Саве, који је мученичком смрћу, од усташке руке погинуо 28. августа 1942. у Митровици, одређујем следеће: Слике поклањам Граду Шида, осим оних, које сам задржала за себе и оне које ћу да поклоним мојој родбини. Од слика које се налазе у Београду у музеју на похрани, поклањам 5 комада мојој нећаки Христи Ђорђевић рођеној Шумановић. За остале одредићу накнадно. За уређај музеја, поклањам моју кућу у Шиду, где ће се музеј уредити с’ том жељом да слике тамо стално остати морају, никад да се преносити не смеју, ни на изложбе ни у друге музеје, већ да за сва времена остају граду Шиду. Назив музеја мора бити „Музеј Саве Шумановића“ или „Галерија слика Саве Шумановића“ и од тога не одступам.
У даљем тексту, Персида је расподелила преосталу имовину и дала још неке инструкције за спровођење њене последње воље, а у архиви Галерије слика Сава Шумановић може се прочитати још један потресни документ. Реч је о допису „Обћинског поглаварства Трговишта у Шиду” упућеном Персиди Шумановић: „Персида уд. Шумановић из Шида замолила је при Поглавнику, да се њезин син Сава пусти на слободу. Увидом у очевидност Уреда 1. установљено је да је Шумановић Сава, као талац, по Вишем редарственом повјереништву осуђен на смрт и стрељан 30.08.1942. Услијед тога, молби се не може удовољити о чему нека наслов обавијести молитељицу!”
Занимало ме је да ли су се два најпознатија шидска сликара - Босиљ и Сава Шумановић познавали и дружили. Директорка музеја каже како је, иако су били вршњаци (Сава је био годину дана млађи) и у исто време ишли у школу, мало вероватно да су се њих двојица дружили. Илија, девето дете из сељачке породице - и Сава, јединац из богаташке куће - припадници два различита сталежа, тешко да су били део истог света и седели у истим кафанама или салонима. Тим пре што је Сава убијен 1942. а Илија је почео да слика тек 1957.
Док излазимо из музеја, на једном зиду видим фотографију славне Софије Лорен а иза ње једну Босиљеву слику. Софију сам имао прилике да упознам пре пет година у Авру у Француској на „крштењу” једног МСЦ-овог крузера. Тада у 82. години, Софија је стојећи право као свећа са урођеном елеганцијом разбила боцу шампањца о метални прамац брода. На овим фотографијама у Шиду, видимо је са сликама Илије Босиља. Наиме, Софијин муж Карло Понти је кад му се супруга порађала у Швајцарској, а Илијина изложба тамо била баш у то време тражио је да купи све изложене слике. Илијин син Мангелос, из поноса то одбио, па је Понти купио само седам слика. После тога је Илија насликао неколико портрета Софије Лорен. Затим је ушао у колекцију Рокфелера, а после је једну његову слику купила и Елизабет Тејлор. Иначе, унука славног Босиља прошле године је постала управница чувеног Музеја наивне и маргиналне уметности у Јагодини.
У посебној сали налазе се дела наивног сликарства различитих уметника из региона која је Босиљ куповао или добијао на поклон. Запажам раскошне радова Генералића и Ивана Лацковића Кроате…
Улазимо у двориште Спомен кућу Саве Шумановића, капија је откључана али улаз у сам објекат не. Из просторије у дворишту појављује се жена, препознаје ме, пита зашто на К1 у јануару није било јутарњег...
У овој кући Сава Шумановић провео је рану младост и последње године живота. Породица Милутина Шумановића вратила се у Шид из Винковаца, након његовог пензионисања, 1900. у кућу, која је према запису на фасади изграђена 1867. Првобитно је кућа грађена за потребе пиваре, а у време повратка младе породице у Шид била је власништво др Драгутина Грчића, правника из Шида, ожењеног Јеленом, млађом сестром Милутина Шумановића. Др Драгутин је кућу уступио коришћење породици Шумановић јер је њихова кућа, у којој је данас Галерија, била издата за Срески суд.
Унутрашњост је претрпела више преправки. Сав намештај и предмети који се налазе у кући припадали су породици Саве Шумановића. Пре рата, кући су припадала и два суседна плаца где се налазио економски део домаћинства и објекти за послугу. Након Шумановићевог повратка из Париза, 1930. кућа је прилагођена потребама уметника. У време национализације након Другог светског рата, Персида Шумановић је успела да задржи кућу и у потпуности сачува синовљев атеље у ком је настало преко 600 слика. Госпођа Персида је овде примила Тита 1965. и у овој кући је преминула 1968. Општина Шид откупила је кућу од наследника 1969.
Роберт Чобан
