Након пола века прокламованог атеизма богомоља је постала тесна за све вернике, који су одлучили 2004. да зидају нову. Освештавајући камен темељац епископ сремски Василије није крио задовољство што ће то бити прва Лазарица у његовој епархији. Међутим, није исто подићи бездушну коцку од стакла и челика, а сасвим друго храм који треба да траје вековима, поготово што је све зависило, пре свега, од прилога малих и великих добротвора. Дакле о свом круву и руву, односно, по принципу колико пара толико зидања. Првих година радове надгледао је харизматични арихмандрит Гаврило, који је као игуман оближње Привине Главе створио читав манастирски град, а потом надзор преузео прота Ђорђе Марић, кога је владика 2011. именовао за старешину цркве Светог великомученика кнеза Лазара.
А он агилан какав је одмах је окупио групу хтитора и предузимљивих људи, не само овдашњих, већ чак и из Београда, Новог Сада и Републике Српске. У порти је за свега 12 дана подигнута монтажна црква, пре свега ради старих људи које не могу пешке до николајевског храма. Одмах је озидана и мала сала, где су се окупљали верници пре и после литургије. Пет година касније је изграђена велика сала где парохијана остају после службе уз кафу, чај или ручак. У склопу ње је продавница свећа и кухиња спремна да припреми 130 оброка. Црква је у међувремену већ комплетно омалетерисана и добила подно грејање.
Својевремено је на конкурсу локалне самоуправе црквена управа тражила 550.000 динара, а добила тек 67.000. Тадашњи заменик градоначелника Зоран Семеновић се трудио да обезбеди из других извора додатна средства како би помогао се радови убрзали, али је новац упућен за капелу која је на линији пробоја Сремског фронта.
Директор Управе за сарадњу са црквама Милета Радојевић је донирао цреп за покривање велике сале и плочице за подове, а много приложници, колико је ко могао, куповали су цигле, цреп, камене блокове и други грађевински материјал. Да послови буду јефтинији парох Марић је предводио више моба. Показао се и као надарен мајстор разних заната, а не само приљежни духовник, чије се беседе након богослужења данима препричавају. О великим празницима нарочито је свечано испод сводова кад запева женски црквени хор.
Друштвени догађај првог реда био је дочек великог звона тешког две и по тоне, које је довезено из ливнице у Тополи. Сатима су се отезали редови Шиђана који су желели да га целивају, јер ће, по старом веровању, они и њихови ближњи бити јаки и здрави као звоно. Народа је било толико много да се није могло ући ни у порту. Упорни нису одустајали ни кад се већ ближила ноћ. Моћни су га кранови, заједно са још два мања, подигли на звоник, а уместо старињским повлачењем конопаца оглашавају се - на дугме. Све аутоматизовано.
Ипак, није баш увек ишло све глатко. Наиме, 2018. је стигао из Русије наручени и плаћени прохром лим за облогање крова храма. Само за боју произвођачи су дали гаранцију на 60, сам лим чак 160 година. Дошли из "матушке" и специјализовани мајстори, па убрзо приметили да ће недостајати још 170 табли. (Ко зна ко се од добронамерних, али не и толико стручних домаћина прерачунао). Нашао се у невољи прота Марић како да обавести парохијане о ненамерном пропусту. Покренута је кампања "Угради квадрат вере своје" и лако је прикупљена недостајућа сума.
Одмах крај цркве је на дрвеним стубовима надстрешница летњиковца, која кад је лепо време замењује велику салу, 180 људи може да седну у три реда столова, али је намера да се простор прошири за још два реда.
За икону Богородице, коју су у сремску Лазарицу донели монаси са Свете Горе, већ се верује како има чуднотворну моћ да чува људи од свих зала овоземљских. Нарочито од кад се прочуло да ју је неко фотографисао и на снимку приметио око њене главе круг светлости, кога нема на самој икони. Зато многи, са свих страна, долазе да јој се поклоне. На храмовну славу стижу ходочасници чак и из Београда.
Драгољуб Савичин
