Раније је по нашим селима, па и варошима, важило правило да родитељи сваку недељу у цркви свећу запале, не бил' им деца била уз њих, да им се у старости нађу, бар самим присуством и унучићима бреме година олакшају, а сад се моле Богу да им деца срећу, ако већ не преко границе, оно у стоном граду пронађу. Опустела села, све пустији и градови, плодна земља снажних и младих руку жељна, а на добитку само интернет платформе, које с краја на крај планете родитеље с плодом утробе њихове повезују.
Али, да „не мрачимо“, има и другачијих примера, мало, али их има. Један је и у Дероњама, селу оyачке општине, опеваном у иконичним „Скупљачима перја“ и знаном по виртуозима, господи тамбурашима, али у нешто ужој околини далеко познатијем по одличним пољоделцима и никад, па ни током комунистичког једноумља, угаслој наклоности према српској династичкој кући, Карађорђевићима. Баш у улици која име чича Пере носи, на кућној нумери 20 живе Коплићи, фамилија на добром гласу од давнина... Некад препознатљиви по производњи укусног поврћа, сад улепшавају дероњски Коплићи сеоске и варошке куће, балконе и баште бујним цвећем па готово да би се могло рећи да имају праву фабрику цвећа под својих девет пластеника, достатну да на сваки бачки балкон или прозорски симс поставе макар по једну саксију мушкатли.
– Миланови родитељи су били повртари, а ми се некако у ходу преоријентисали на цвеће, па како сад ствари стоје, кад синови преузму овај посао, нама преостаје да се вратимо поврћу – смеје се заразним смехом Биљана Коплић, по неподељеном мишљењу целе породице главни технолог који се брине о 200.000 саксија 30 врста цвећа и њихових безбројних варијетета који из тог дероњског цветног раја крене сваке године.
– Заправо кренули смо у то захваљујући мојој сестри из Пожареваца и тако, миц по миц, ту смо где смо – опет се смеје Биљана, која по животном ритму пре подсећа на капитена ил' тренера каквог рукометног тима, пошто, сем ње и баке Божане као константи домаћинства, остатак породице током готово целог дана само улеће и излеће „с терена“, односно авлије и комплекса пластеника, и из њих.
Свако има своју специјалност, па тако супруг Милан и старији син Добрислав, као људи од трговине и комерцијале, уједно обављају послове возача и пијачних продаваца, док је млађи син Дејан нешто више на самом имању, купећи још увек технолошки „кунст“ од мајке, али и припемајући се за формирање властите породице. На лето се жени тај млади човек, а како цела породица углас тврди, и снајка је сељачко дете па с уклапањем новог члана нема проблема, нити ће их бити.
И првенац Добрислав, назван по знаменитом деди-повртару, о женидби размишља, али пошто му је девојка тек на половини факултета, тврди, има кад и то да се опосли. Лако је њему, каже, свој је Пољопривредни факултет дотерао до самог краја, само му дипломски остаје, прво да се на весељу млађег брата изyилита, за њега има времена.
– Нема више младих на селу, али, ето, ми, макар мислим, имамо среће – кô преписаним од супруге осмехом сведочи и Милан, све показујући уз и низ улицу куће у којима се одавно није чуо плач детета, а, по свему судећи, нити ће се чути.
– Све што је и било млађег света, побегло је са земље на којој су живели њихови пређи, али моји момци су се одлучили да остану овде и живе од цвећа. Добрислав се вратио из Нова Сада, Дејан је одмах по завршетку Средње пољопривредне решио да се не миче с пластеника и сад заједно раде, а како и нама време иде, од овог лета предајемо им потпуно кајасе у руке. Доста је било, израђени смо, за нас је да унучад чекамо, не да планирамо неке послове у будућности – опет се смеје Милан, правдајући се да има „чак“ 50 година па је севап да се полако повуче из посла који му је добрано и здравље начео.
Момци, као и њихови вршњаци одмалена навикнути на тежачки посао, од нове улоге не беже, прижељкују је, имају у својим братским диванима и слози мотива и нових идеја, а да ће их остварити, не треба сумњати јер сељачка су то деца, с обе ноге на земљи. Знају и своје и туђе могућности и домете, о проширењу и модернизацији производње цвећа размишљају, али ни не сањају да родитељски савет пречују.
– Зато и ценимо оца и матер јер нас одмалена држе укључене у посао. Наравно да је њихова до сад увек била последња, али није никад бивало да и ми немамо право речи, да нешто предложимо и укључимо се – готово ће углас Добрислав и Дејан, који би за коју годину могли врло лако саксију мушкатли, не само за сваки бачки прозор већ и за сваки војвођански или српски, обезбедити.
Милић Миљеновић
