Истина, његови житељи су као својеврсни пионири заказали само у стицању статуса слободног краљевског града, а славу првака, више захваљујући стицајем околности него властитој амбицији, одузели су им Новосађани, који и данас Сомборце подсећају да су годину раније добили елибертациону повељу у Бечу. Кад већ морају прогутати чашу жучи, Сомборци себе засладе чашом меда задиркујући Новосађане да су своју повељу из 1749, и то у оригиналу, сачували, за разлику од житеља Неопланте, који и даље од бечког архива ишчекују фото-копију своје.
Велика узбуна међу Сомборцима је започела кад је Хабзбуршка царевина за срце ујела љуте граничаре одузимањем им статуса милитарске вароши, због развојачења Потиске војне границе 1741. Сама могућност да буду унижени у ранг обичних кметова – ако се не преселе у Бечеј или Земун, где би и даље били граничари, или не ставе у службу руском цару у некој сибирско-далекоисточној недођији – толико је потпалила сомборске војнике да је стање у вароши било на ивици побуне, иако, мудро и увиђајно, нису пропуштали да свако мало дају изјаве о лојалности двору, а повремено и уплате нешто од феудалних дажбина “акрепској” Угарској комори. Није баш да су били жељни даљег ратовања са Турцима зарад славе Хабзбурга, али је промена статуса вароши значила ударац и новчаницима и грађанским слободама, што су их имали као солдати, а не коморски поданици.
И реше Сомборци, Расцијани православне и католичке вере, дакле Срби и Буњевци, да откупе права слободног и краљевског града, те изабраше своја три одличника: Атанасија Стојшића, Михајла Бокеровића и Мартина Парчетића, да их, како доликује, заступају на двору, као што су их предводили на бојном пољу, не би ли умилостивили само растом патуљасту аустријску надвојвоткињу, угарску краљицу и императорку Светог римског царства Марију Терезију и њене саветнике да их ослободи феудалне зависности од централних власти у Вијени и Пешти, али и локалних спахија.
Тако је 518 сомборских милитарских кућедомаћина, уз три заклета варошка службеника приде, одлуку о депутацији светлом двору донело 18. новембра 1745. чело цркве Светог Георгија. Својим потписима заклели су се да ће свакојаке намете истрпети само да остваре циљ. Онима који су се нећкали и нису пристајали на подухват, лепо и у то време врло демократски обећаше да ће им куће спалити ако елибертацији буду препрека, па кад, невични углађеној етикецији, обезбедише помоћ дворског српског народног агента Јосифа Матолаја, кренуше у дипломатску битку. Не желећи се после све проливене крви враћати као сиротиња раја на велепоседе угарских барона и грофова, задужише се до грла код лихвара свом својом непокретном и покретном имовином, те исцедише чак 150.000 златних рајнских форинти, на колико је ’милостива’ царица проценила њихову слободу. Малобројни на сличан начин ослобођени градови много су јефтиније прошли, али су Сомборци за “суграђанина” имали Франца Јозефа фон Редла, архикрвопију народну и челника Бачке коморске администрације, који је своје готово цезарским равне привилегије бранио сваком поганштином коју је могао да изведе на двору. Ишао је чак дотле да је као претечу медијског рата међу забринутим Сомборцима пуштао гласине како се њихова депутација "облокава и бећари" од народних пара, уместо да штити интересе тек развојачених милитара. Највероватније је из његове сплеткарошке кухиње потекло и писмо Коморе светлој императорки, у коме се Сомборци опањкавају као јатаци разбојника и непокорна сметња увођењу реда у жупанији. Наводи и да “тај сирови народ не заслужује привилегије, а ако их добије, и рђаву управу приде, нико га неће одвратити од зла и злочина, те привести мирном и пристојном животу. У Сомбор ће се са свих страна сливати људи православне вере, што ће бити од штете за јавни ред и безбедност, јер ће, држећи се привилегија, радити што хоће”.
Равноправност Буњеваца и Срба
Један од кључних момената у борби за елибертацију свакако је било потписивање тзв. Алтернативе, којом су, као државно протежирани римокатолици, сомборски Буњевци признали сваковрсну једнакост у управљању градом православним Србима. Овај акт од 12 тачака, потписан 1. јула 1748, тим је значајнији јер су, кад ја озваничен, Буњевци чинили тек трећину становника вароши. Јединствен уговор двају хришћанских народа нарушен је тек убрзаном мађаризацијом након аустро-угарске нагодбе 1867, па се број Срба у вароши смањио на свега половину.
Оваква денунцијација, мада је успорила, није сасвим омела процес елибертације, јер за тих пар година депутација подмити на двору све што се могло и ваљало, уплати силно злато у царску благајну, па Марија Терезија потписа 17. фебруара 1749. привилегијално писмо којим од војничке вароши уздиже Сомбор у ранг слободних и краљевских градова, чиме љутим ратницима отвори двери светле и богате будућности. Али не одмах, јер су на боље дане Сомборци морали чекати још дуго након 1749. Прво је ваљало вратити силне дугове у којима су се бивши милитари нашли. Као што и данас житељи овог града дижу један кредит да би вратили други, тако су и 120.000 форинти зајма подигнутог код барона Теофила де Палме елибертациони занесењаци враћали захваљујући 181.000 вредним аранжманом склопљеним са хрватским баном, грофом Баћањијем. Све време Сомборци су били у правом дужничком ропству, па је 1764. година прослављена као друго ослобођење, јер су тек тад Баћањију вратили дуг, те његовим пандурима и чиновницима видели леђа. Кад су две године потом подвукли црту, испало је да су трошкови елибертације досегли фантастичних 250.225 форинти, новчани еквивалент, тада много драгоценијих, 50.000 тона жита. Ни ту није био крај мука, јер је варошка каса тек 1796. први пут имала више прихода него расходима, а последњи рата зајма је исплаћена тек 1806.
Милић Миљеновић
