Старији син Симон има 14 година и тренира кошарку у КК Петровград, млађи Максим је дванаестогодишњак и игра фудбал у београдској Црвеној звезди, а десетогодишња ћерка Лена посветила се одбојци.
- Симон је раније играо фудбал у Бамбију, а бавио се и теквондом. Кажу да је добар и талентован кошаркаш. Максим је типичан пример правог фудбалера, ништа друго га не занима. Раније је био члан Бамбија, па су га приметили на турнирима и позвали у Црвену звезду. Већ другу годину је тамо, стално смо на путу Зрењанин – Београд, што изискује доста одрицања, али срећа моје деце ми је најбитнија. Ћерка Лена расте уз два брата, који су спортисти, и такође има изражен такмичарски дух. Иде у редовну основну школу, као и у музичку школу, а занима је и одбојка. Зато је уписала одбојкашку секцију у својој школи. Сво троје су, иначе, ученици ОШ „Жарко Зрењанин“ – прича за „Дневник“ њихов отац Милан Грубанов.
Милан је рукомет почео да игра у Основној школи „Доситеј Обрадовић“, да би у седмом разреду прешао у Рукометни клуб Пролетер, који је у то време представљао елиту, у сваком смислу.
- Деведесетих година је Пролетер играо Лигу шампиона и сви смо сањали да носимо дрес тог клуба. Док сам навијао на трибинама, замишљао сам себе на терену хале „Медисон“ – истиче Грубанов.
Сан му се у међувремену остварио. Прошао је све млађе категорије Пролетера и стигао до првог тима. Из Пролетера је касније прешао у екипу Тозе Марковића, која је у оно време такође била члан Суперлиге и са којом је освојио четврто место у Србији и Црној Гори. Каријера је Грубанова даље водила у иностранство.
- У Шведску сам отишао 2000. и тамо сам провео две године, после чега сам се преселио у Данску, у којој сам играо рукомет четири године. Затим сам годину дана био у Шпанији, одакле сам се вратио у Шведску, па је уследила Грчка и, на крају, играчку каријеру сам завршио у Ирану. Укупно десетак година сам провео у иностранству. Старији син Симон се и родио у Данској – прича Милан Грубанов.
Све време уз њега је била супруга, његова прва љубав, коју је упознао у крају у ком је одрастао. Њихова одлука је била да се, по окончању Миланове активне играчке каријере, врате у Србију и родни Зрењанин.
- Некако сам увек размишљао о томе и не кајем се што сам се то учинио. Одувек сам видео себе овде, у свом родном граду, свом окружењу, са својим најближима. Прва жеља и амбиција ми је била да останем у спорту, пошто сам дипломирао на Факултету за физичку културу у Новом Саду. Једно време сам био тренер и члан управе Пролетера, клуба ком и сада увек стојим на располагању, али сам се због других обавеза, али и целокупне ситуације у спорту у нашој земљи, више окренуо на другу страну. Са пријатељима Јованом Вукојевићем и Борисом Живановим отворио сам фитнес центар и посветио сам се томе – наводи Грубанов.
Како каже, њему је спорт дао све у животу, па се цео његов живот и начин размишљања ослањају управо на спорт. Зато су и деца кренула тим путем.
- Директно нисам утицао на њих да се баве спортом, али индиректно сигурно да јесам. Мислим да они једноставно у неком таквом окружењу, у ком одрастају, и нису могли да буду другачији. У нашој кући се подразумева да се спорт гледа на телевизији, да играмо и фудбал и рукомет и кошарку. Тако да је њихова љубав према спорту, која се родила и стварала, био природан пут – каже Милан.
Симон каже да се први пут са кошарком сусрео на телевизији и већ на први поглед му је изгледала занимљиво. Није требало много да му привуче пажњу. Већ осам година се бави овим спортом и изузетно је успешан. Углавном се угледа на НБА, али га све више привлачи и европска кошарка, а узор му је Кајри Ирвинг.
- Лепо ми је у КК Петровград, стално напредујемо, из сезоне у сезону смо све бољи као тим - истиче Симон.
Његов млађи брат Максим каже да је као млађи тенирао џудо, али се касније ипак одлучио за фудбал.
- Тренинзи у Црвеној звезди су савршени. Начин рада је фантастичан и из месеца у месец напредујем. У почетку је било напорно да путујем за Београд на тренинге, али сам се сада навикао и више ми не представља никакав проблем – истиче млади фудбалер, којем је омиљени играч репрезентативац Србије Александар Митровић.
Симонова и Максимова сестра Лена додаје да је пре годину дана почела да тренира одбојку. Уједно свира клавир и тамбуру.
- Упоредо са музичком школом, планирам да наставим да тренирам и одбојку. А кренула сам да учим и плес – наводи Лена.
Поносни отац Милан додаје да његови наследници сами траже своју срећу, а да ја он ту да им осветли пут и помогне саветима.
- Хвала Богу, деца су ту да ме наследе и да, надам се, буду пуно боља и успешнија од мене. Сад много више уживам пратећи њих, њихове утакмице и успехе – закључује Милан Грубанов.
Жељко Балабан
