На крајњем северозападу Србије славиће се додатно, пошто ће Сомборци ових дана обележити и 270 година од стицања статуса слободне краљевске вароши, додуше у окриљу хабзбуршке империје.
На први поглед, ради се о догађајима који немају неку непосредну везу, али за иоле озбиљније познаваоце српске, али и сомборске завичајне историје, пламен крика за слободу од Отомана који је запалио Шумадију и скоро пола века раније ослобађање Сомбораца од феудалних облигација према угарској краљевској Комори имају испреплетене нити које сежу од Сомбора ка Орашцу.
Не само да их чини једнака жеља за слободом овдашњих Срба и Буњеваца истоветна оној кнежева и сиротиње раје у тополском и иним српским нахијама, већ и чињеница да је потоњи „верховни вожд српски“ Црни Ђорђе Петровић неко време провео у долами аустријског фрајкора - добровољца, баш у Сомбору. Како потанко објашњава сомборски хроничар Милан Степановић, након бега из Србије у Срем, где се бавио чувајући шуме манастира Крушедол, вођа Првог српског устанка се прикључио фрајкорима свог презимењака Радича Петровића, па је у склопу обуке био упућен управо у Сомбор у коме је провео зиму 1787-1788.
У овом граду, из кога рођењем, одрастањем и образовањем потиче и један од његових најближих сарадника током устанка који ће уследити мање од две деценије касније, Иван Југовић, Карађорђе одлази већ „за зелене траве“1788. године по писању српског историчара Миленка Вукићевића питајући се „Што бих ја ишао да гинем на другој страни туђега царства кад може доћи време да у Србији могу војевати?“.
Током боравка у Сомбору егзицир и остале вештине, пошто је имао и претходна војна знања, потоњи неумрли Вожд Карађорђе је усавршавао у касарнама на ондашњем, али и садашњем Стапарском путу. Касарне су и подигнуте управо на почетку аустро-турског рата. Старе касарне, у којима је за ово време Карађорђе боравио, још дуго су служиле сврси и мада је, половином 19. века, једна срушена, преостале две су поправљене и постојале су све до половине прошлог века, када су порушене, да би на њиховом месту био подигнут школски комплекс.
Судбински, овај моменат Карађорђевог животног пута у Сомбору, граду који је био један од центара почетака кинемоатографије на европском југу, описан је и у првом српском играном филму „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа“ снимљеном 1911. године. Кадрови везани за његово војниковање у Сомбору приказују управо размишљање фрајкорског наредника Ђорђа Петровића, да ли се ваља вратити у Србију или таворити у униформи ћесарског солдата под заставом црно-жутог орла.
Лирика уместо буке оружја
Овогодишњи велики јубилеј, 270 година од када је Марија Терезија, царица Светог римског царства, надвојвоткиња аустријска и краљица угарска потписала 17. фебруара 1749. привилегијално писмо којим је Сомбор уздигнут у ранг слободног краљевског града, што му је омогућило потоњи буран развој, неће бити обележен сећањем на силне војне негдањих љутих граничара, већ једном од најлепших љубавних песама које је изнедрила српска поезија. Тродневна дешавања поводом Дана града биће посвећена песми „Санта Мариа делла Салуте“, Лазе Костића, која је настала баш у Сомбору, тачно пре 110 година на шрајбштиху у кући Паланачких, тазбине српског и ковиљског славуја.
Док је Георгије Петровић - Црни „гулио“ тврди фрајкорски пексимит (двопек) и клот пасуљ у касарнама иза Жупаније, за високе правне школе у Пешти се спремао, тада 16- годишњак Сомборац Јован Савић, похађајући, након завршене граматикалне школе у родном граду, сегединску гимназију. Потоњи либертаријански пламен српске националне револуције захватио је и младог Савића, који је након сукоба са митрополитом Стратимировићем из Вршца прешао у Србију у којој је под псеудонимом Иван Југовић постао писар Првитељствујушћег Совјета, прве српске владе, да би након смрти његовог првог секретара Божидара Грујовића, преузео и ову дужност. Нашавши се, након дипломатске мисије у Букурешту, на удару противника „немчара“ (поспрдни надимак који су необразовани српски кнезови наменили писменим и углађеним Србе из прека), напушта Совјет и посвећује се образовању, па уз Доситеја Обрадовића бива оснивач Велике школе, претходнице београдског Унивезитета.
М. Миљеновић
