На првом самиту били су реномирани сликари Јожеф Ач из Новог Сада, Суботичани Петрик и Хунор Дурковић, Пишта Терек с Палића, Иштван Жаки из Бачке Тополе и Сенћанин Јожеф Бенеш, а из Моравице Шандор Торок и Михаљ Новак. Како су пригрлили и млађег Михаља Новака, по струци фотографа, колонија је названа „9+1“ и упркос свим недаћама стекла међународни реноме.
Славили су тад уметници Титов рођендан, па им је била обезбеђена политичка залеђина, а оснивање су помогли тадашњи руководиоци села Бела Мехеш и Габор Галамбош. Уз већ постојећу колонију у Бачкој Тополи, у истој општини нашло се места за још једну, па се показало да „у истој крчми могу опстати два певача“. Истина, мало их је уздрмало кад је челник дружине Јожеф Бенеш морао да напусти земљу.
Годинама смо имали материјалне проблеме, чак је било дилема да ли ће наши сусрети и изложбе опстати, сећа се један од оснивача Михаљ Новак, старији.
Како каже, предузетник Лајош Дудаш, пореклом из њиховог села, у више наврата је завукао руку у свој џеп и био мецена.
Једну поставку отворио је књижевник Шандор Мајорош, а слике смо тад, у недостатку простора, поставили у излог локалне банке, прича наш саговорник.
Другом приликом је пак Ференц Чубела понудио помоћ социјалне установе „Отхон“, под чијим су окриљем стварали неколико година.
Упознали смо тад и судбину невољника, који су препуштени сами себи и упућени на помоћ државе, поуздани је хроничар Новак.
Како се присећа, били су често на размеђу, кад је требало да се селе.
Инжењер Ласло Каса, правник Шандор Шомођи и трговац Јожеф Лак су преузимали трошкове колоније, као и Славко Мрвељ. На салашу „Каса” смо сликали портрете војвођанских политичара. И амбасадор Мађарске у Београду је више пута долазио да отвори изложбе. Сусрети су у почетку трајали од јутра до мрака, потом цео викенд, а касније и по десетак дана, прича Новак.
Осим домаћих уметника, радо су долазили гости из иностранства, чак и током ратних деведесетих. За своје стално уточиште од локалне власти најзад су добили оронулу бившу Ковачич школу.
Друштвне организације, локална предузећа и мештани су се удружили и око 150 људи добровољним радом је обновило зграду, где смо добили свој простор. Опремање ентеријера помогли су др Ласло Бордаш, Црвени крст, а и уметници који су долазили, па је 2000. године обновљено здање свечано отворено па га сад сликари користе заједно с Културним центром „Ади Ендре“. Гостовали су овде са својим представама и Салашарско позориште, бројни писци, певачи, музичари и други ствараоци, сумира учинак Новак.
У међународној колонији до сад је учествовало око триста уметника из тридесетак земаља Европе, Америке и Азије, а иако је подршка државе била скромна, Новак сматра да експонати настали у том амбијенту потпуно оправдавају та окупљања. Значајно за даље битисање је пре шест година формирано Удружење пријатеља колоније, чиме су створени услови за самостално финасијско пословање и учешће на конкурсима. Тако су у претходне две године значајно реновирали своје седиште.
Иначе, летописом колоније бавило се више стручњака, попут историчара уметности др Олге Нинков Ковачев и Беле Дуранција, музеолога Карољ Сич и педагошкиње Ангеле Харангозо из Музеја Кишкунхалаша у Мађарској. Поводом три деценије постојања штампана је свеобухватна монографија, а годишње сусрете прате каталози. Нису изостала ни признања, између осталог, награде Општине Бачка Топола „Про урбе”, новосадског „Форума” и многа друга. Бројна су представљања на изложбама по Мађарској, пре три године отворена је стална поставка у Егеру, а гостовало се и у Француској.
Упркос скромним условима, колонија пружа прави дом онима који је посећују и уметници воле да долазе јер осећају да заиста припада њима. Уверен сам у то да служи и на част селу, из којег гости у све делове света преносе стечене лепе утиске, истиче Новак.
Протеклих деценија колонијом су руководили Јожеф Месарош, Тибор Гашпар, Клара Киш и Ласло Гуљаш, уз помоћ читаве плејаде сарадника, а последње четири године Кристиан и Наталија Форо, Тибор Дренковић и Нимрод Лаки. На јубиларни 40. скуп дошла су 24 уметника из Србије, Мађарске и Турске, а организаторима су знатно помогли месна заједница, општина, Покрајински секретаријат за културу, мађарска Фондација „Бетлен Габор”, те фирме из места и околине.
Милорад Митровић
