Свестрани Сремац који је волео Сомбор и цртао границе Барање

Опште место готово свих наших аналитичара је да живимо у времену општег дефицита великих идеја, па се понекад ваља осврнути и на „људе и обичаје“ из давнијих времена, а Сомборцима би севап био да се присете једног од својих великана „увезених“ с обронака Фрушке горе.
1
Фото: Радивој Симоновић, лекар, ботаничар и етнограф

Прави чувар народног здравља, а уз то ерудита и просветитељ, Радивој Симоновић, Сремац рођењем, најплодније године свог живота провео је у Сомбору, лечећи његове становнике дан и ноћ, не би ли сустигао време провођено по врлетима Биокова, Велебита, Триглава и других планина.

Ваљда један од последњих српских хуманиста ренесансног „калибра“, рођен је у Лединцима 17. августа 1858. и само место рођења га је очигледно касније определило за шпартање по планинама. Врло је тешко набројати чиме се све бавио Симоновић, кога најстарији живи Сомборци још увек помињу само као чика Раду. Зачетник превентивне медицине, хигијене, ботаничар, етнолог, геолог, социолог, историчар, географ, филолог, уметнички фотограф... Много и за неколико људских живота. Управо зато га је Јован Скерлић и звао „сомборски Жан-Жак Русо“.

Као што је ред налагао, будући бистро дете нотарошко, позавршавао је основну школу у Каменици и новосадску Гимназију, која га је „пелцовала“ за планине и науку, захваљујући пре свега професору Шандору Поповићу, који је о празницима измолио малог Раду од оца Стевана и матере Драгиње, не би ли му помогао у геолошком истраживању Фрушке. Мада се непосредна Радина улога састојала у тегљењу торбе с узорцима камења за Мађарско геолошко друштво, дуги разговори с добрим и поштеним идеалистом-професором, оставили су јак утисак на млађаног гимназијалца па је по доласку у Беч оно мало слободног времена проводи лутајући по Винервалду. Млади доктор запослио се као војни лекар и ћесарска власт прво га је послала у Чешку, одакле је брзо прешао на службу у „љуту“ Херцеговину. Својеврсни судар сремачког докторанда и безводног краса изнедрио је као опсесију истраживање Прења, Чврснице, Волујка, Лебршника и иних романтичних планина. Презирући пуко бесциљно шетање, педантно је скупљао биљке и слао у Беч и Грац, изучавајући и геоморфологију. Желећи да своје усхићење подели с још неким, упутио се у тајне фотографије и од тад у кршеве није ишао без фото-апарата јер, по његовим речима, „то је гре’ота“.

Фото: Земљаци из Лединаца у парадном народном руху

После краћег службовања у Трсту, дојадила му је војна дисциплина па је раскрстио с армадом те се након краћег практицирања медицине у Милни на Брачу и посла бањског лекара у Липику, обрео у Сомбору. Као већ познат геолог, ботаничар и ерудита, током путовања исковао је чврсто пријатељство с легендарним Јованом Цвијићем, који је готово сва своја дела украсио управо Симоновићевим фотографијама. Баш на Цвијићев наговор, написао је расправу „О шкрапама“, која је и данас обавезна литература студентима географије, геологије и сродних наука. Његов фотографски опус је можда и значајнији, па је у депоима САНУ више од 15.000 докторових фотографија и оригиналних стаклених плоча, које су „суво злато“ за етнологе јер Симоновића нису интересовали само цвеће и камење већ и људи који успевају да опстану на лети паклено топлим, а зими поларно хладним врлетима. Детаљни описи горштака по Динари, Велебиту, Биокову, њихових обичаја и начина живота, права су ризница за етнологе и социологе.

Фото: С фото-апаратом стигао и до врлети Велебита

Своје докторско знање и праксу није запостављао па је био сигурно најомиљенији лекар у вароши, све док није преминуо 21. јула 1950, јер се свега две године пре смрти, повукао из струке. Али о том хуманисти анегдоте се и данас у Сомбору препричавају. Елем, с почетка прошлог века, сваки доктор је имао „свог“ фијакеристу, а чика Рада Максима. И кад год би сео у фијакер, терао га је да бичем пожурује коња, па је тако једном Максим залелекао „Аман, докторе, не може брже, цркнуће коњ“. „Ако, Максиме, ако, човека ваља спасавати“.


Шпијун из штампарије

Да са Симоновићем ни министри нису могли како су хтели, омогућило му је прегнуће, које се изродило у прави шпијунски трилер. Наиме, након Великог рата остало је дуго нерешено питање „Горње Барање“ или Бајског троугла. Како је у рату поражена Угарска по сваку цену хтела да сачува крајеве у троуглу Сомбор–Баја–Мохач, др Симоновићу, као угледном етнологу и географу, а на препоруку Јована Цвијића, дато је да тајно изради студију којом би српска мисија на мировним преговорима у Паризу доказала основаност својих захтева за том териотријом. Иначе, обухватала је етничку карту, саобраћајне правце, каналске мреже, природна богатства и требало је да буде „кец из рукава“ наше мисије. У тајности је штампано 30 примерака текста, али је пословођа штампарије Нандор Битерман, мађаризовани Немац, неколико додатних доставио мађарској страни у преговорима па је стратегија делегације Краљевине СХС пала у воду, проблем се закомпликовао и тек три године касније решен врло неповољно по Србе и Буњевце.


За разлику од готово свих тадашњих градских лекара, био је „оперисан“ од жудње за чашћу и влашћу па се држао даље од партија и странчарења, које је и тад, као и данас, доносило управничке фотеље. Цео живот инокосан, није ваљао властодршцима ни у слободи ни окупацији, а ни он их није нешто посебно „бремзао“. Кад су својевремено почеле гласине о томе да се Учитељска школа из Сомбора у Београд сели, на једном од састанака сазваних на ту тему Симоновић је толико лармао да су позвали и тадашњег потпредседника Народне скупштине Косту Поповића.

– Која је то магарчина наредила? – тражио је одговор запењени Симоновић.

– Та немојте тако, госн докторе, то је наредба министра просвете – умиривао га је престрашени Поповић.

– Е, па, ако је министар наредио, онда је не једаред, већ двапут магарчина – није се дао Симоновић.

Милић Миљеновић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести