Јер, често су били муштеријама раме за плакање, кредитори и информациони биро добро обавештен о свему шта се збива у ужем и ширем комшилуку.
На прагу осме деценије, Душко Кнежевић из Бачке Паланке, који је равно 30 година и један дан водио углавном продавнице паланачког предузећа „Подунавље“, у међувремену приватизованог, памти како су у богатија времена, седамдесетих и осамдесетих, трговци, посебно пословође, били на цени, дружили се с елитом или возили кола која је мало ко имао. Крајем деведесетих готово све друштвене трговачке фирме су пропале, Душко је на Биро рада допао 1998. и наредних десет година чекао пензију. Пошто не може да буде докон, сад ради на пилани свог рођака.
Ипак не може да прежали време проведено у „Подунављу“, фирми за узор, која је имала радње не само у атару града већ и Срему, другим деловима Бачке, па и великим варошима. А он је био пословођа не само у Паланци већ и у Савином Селу, Новој Гајдобри и Платичеву, где је радњу отварао већ у 5.30, навикао муштерије да код њега могу првог да пазаре и уништио конкуренцију.
Прошло време лумперајки
Кад му је преминула супруга Ана 2007, Душко се прикључио Клубу самих, који у Паланци окупља педесетак удоваца, удовица, разведених, старих девојака и момака од 40 до 80 година, и жали се што су угоститељи према њима нељубазни.
– Кад правимо скупове за чланове и госте, буде ту и бар стотинак људи, једва нађемо салу. Немају бирташи ни мрву поштовања према седој глави, генерацији својих очева и мајки, деда и бака. Кажу да су усамљени пензионери слабе муштерије јер, објективно не могу много да попију! Као да ми сад треба да правимо лумперајку до зоре. Али некад смо и то знали.
– Друговао сам с тамошњим шумарским инжењером Славком Паповићем, предузимљивим човеком који је држао ресторан „Шумар“ на излазу из села, али и кафане у Шапцу и Грабовцу – прича Кнежевић. – Није он био обичан шумар и угоститељ, већ свестрано радознао човек који се дружио, између осталих, са чувеним адвокатом Филотом Филом и с њим упознао, или Новицом Неговановићем, који нам је у свом стану у Београду свирао хармонику и певао свој велики хит „Прође лето тридесето“. Преко Славка сам упознао и Јовицу Трнчића, колико сам схватио, својевремено заменика начелника Интерпола за Југославију. Једном је хтео да ме води код градоначелника Београда Жике Ковачевића, али ја нисам хтео. Шта ћу код њега, ништа ми не треба, па о чему да причамо? Паповић је био чудо од човека, показао ми је пушку с посветом коју је добио од министра одбране, генерала Ивана Гошњака. Имао је једну собу пуну стилског, старинског намештаја, чуо сам да је од неког Луја, заборавио сам којег. Важио је за светски познатог нумизматичара, чија је колекција тада процењена на 600 милиона динара.
Није Кнежевићу жао што га је због пријатеља прогањала и полиција. – Неком завидљивцу је сметао, тражили су да признам да је из моје радње вукао огромне количине пића и друге робе па продавао у ресторанима без пореза. Претили су ми и ја напишем да је узимао стотине гајби пића. Тад сам тражио од централе у Паланци да ме преместе јер више нисам могао да издржим притисак и радим. Отворено су ми рекли да ћу, ако не будем сведочио против њега, запамтити мајчино млеко. После две године добијем позив на суд у Руму, тамо Славка брани Филота Фила и ја кажем да сам признање писао под принудом. С њим сам се изљубио последњи пут по повратку с Газиместана 1989. Тад је већ лоше изгледао, а дотукло га је, вероватно, то што је имао хотел на Рабу или Пагу и одбио да га прода за тада огромна четири милиона марака, а касније су му га нове власти Хрватске одузеле.
Дешавало се да се и Кнежевић понекад прерачуна.
– Купујем ја „ладу“ 1977. То је био прави ауто, продам 12.500 марака по курсу од 800 динара и уплатим га – сећа се Душко. – После недељу дана курс оде на 1.350 динара, а ја да пукнем. Фактички сам могао за ту разлику пазарити и новог „тристаћа“. Интересантно је да су од мене марке купили бивши судија и колега из суседне трговинске фирме. Вероватно су имали дојаву негде с врха, али што сам ту изгубио, другде сам зарадио.
Милош Суџум
