У најмногољуднијој вароши словенског југа, Сомбору, тек 170 душа допадало је на једну угоститељску установу, док је у Новом Саду била сигурна кућа за „само” 130 варошана. Пило се, урлало и свирало у „Ратару”, „Паклу”, „Ловачком рогу”, „Златном орлу”, „Две секире”…
Иако се до Бадњега дана неки ред и знао, чим поноћ прође, попуштали су сви кајаси грађанског реда, као да сутра нема. Залуд су малобројни, богобојажљиви звали суграђане да се узму у памет, због своје раскалашности можда су и црвенели пред прекорима настојатеља „Норме” Аврама Мразовића или његовог римокатоличког „сапатника” а политичког ривала, жупника Матије Слатковића, али су грижу савести брзо лечили у неком од бројних бирзуца. Тамбуре су јечале, ћемана плакала, зној се с лица сливао, жене сумњивог морала подврискивале, потоци вина и ракије завршавали у грлима, а тек данима касније, грех се пред кућевном чељади покајнички испаштао. Једнако „луда” после толико малигана беше сиротиња и газдашка елита, али пијанке потоњих су у варошке легенде улазиле, док је гологузији остало само краткотрајно усмено породично предање.
Докле је „ождерани” Сомборац могао да лумпује, остало је у легенди о пребогатом житарском трговцу Кости Георгијевићу Грку, ког је варош знала и по шпицнамену Коста-бачи. Сенаторски кољеновић је, додуше, помагао својој лепој жени да организује прву свесрпску уметничку изложбу у Аустроугарској, умне разговоре водио с Лазом Костићем и ренесансно образованим др Радивојем Симоновићем, али кад попије… Крене да лумпује од Нова Сада, сваки бирцуз штација постане, па кад се до Сомбора докотрља, поведе циганску банду у парно купатило, па док „парењем” мамурлук растерује, тамбураши, стојећи у води базена, морају на уво да му свирају. Кад се тај малтретман господе музичара заврши, водио их је на свој салаш и тамо, уместо да и они душом дану, терао их је на вр’ багрема да му свирају. За то време слуге, по наредби газде-пустахије, тестеришу стабло, па је свирка трајала док се багрем, окићен тамбурашима, не стропошта.
Јавну саблазан више од пола века моралу приврженије Сомборце изазивала је Матилда, снаха племенитих Семзи од Кајмунке, фамилије која је, уз краља Александра Карађорђевића, изградила прву праву болницу у Раванграду. У свом наслеђеном дворцу и у позне године приређивала је баханалије којих би се постидео антички Рим, али и данашњи таблоиди. Предања кажу да је одмиља названа фрау-Маца наредила да се на каштелу подигне кров, да се уреде просторије за „веселе ноћи” које је проводила у друштву бирошких момака и „женскиња”. О њеном скандалозном понашању брујала је монархија Хабзбурга, па Карађорђевића, али тако буран живот није остављао виднијег трага на раскалашној латифундисткињи. Умрла је у позним годинама 1944, и то као последња Семза.
Иначе, она се удала за Иштвана Семзу као удовица Хенрика Гајера, власника црвеначке шећеране, и тако Семзама повратила имање које је други раскалашник породични раскућио. Да је судбина Семзи таква, наговестио је Маћаш, син оснивача клана Јаноша, најбољи мачевалац КундК царевине тога доба. Велика пијаница, коцкар и љубитељ женских сукања, имао је телохранитеља, што је тад било незамисливо, а остао је сакат у руку јер му ју је (истина, „на кварно”) одсекао капетан царских хусара у једном од бројних дуела. Да је отишла у фамилију склону банчењу „доказао” је и последњи мушки изданак, Денеш, који се баш на Нову 1934, након обиласка бројних чарди, како каже жандармски извештај, „мртав пијан” сурвао колима у Велики бачки канал и растао са светом.
У „репрезентацији” највећих бећара и скандал-мајстора био је и Марцика Вамоши, велепоседник чије су се лумперајке и напојнице тамбурашким бандама и фијакеристима препричавале дуго након његове смрти. Да пијаног и лудог и Бог чува, посведочио је и својим животним крајем. Преминуо је 1934. у Врњачкој бањи, ако је веровати тамошњем лекару, „од последица банчења и бећарења”.
Њему уз раме је био и угледни лекар Сима Павловић, што је „одрешења од царске војске” за форинте издавао. Иако је згрнуо гомилу пара продајући само сународницима, Србима, уверења о физичкој неспособности да обуку мундир, мало га је тог блага и претекло. Већина је одлазила на жице чувеном тамбурашу Стевану Бачићу Трнди и његовој банди, толико доброј да је и цару Францу Јозефу новце из шлајпика знала да узме. Тад чувена кафана „Ратар” била је мала да прими све вољне да „терцирају” госн Павловићу, који је, сем растом, и понашањем више личио на козака него на угледног градског физика. Легенде веле да је људескара висока преко два метра плаћала цех само „по козачки”. Завуче се рука у yеп и колико се у њему нађе пара, толико заврши код музичара или кафеyије. А џепови дубоки!
Милић Миљеновић
