Препуштен зубу времена, услед нерешених правно -имовинских питања дворац је, нажалост, постао бледа сенка некада раскошног здања познате новосадске породице, грађеног у класицистичком стилу.
Ипак, ускоро ће се то променити пошто је у току прва фаза санације објекта, која обухвата грађевинско – занатске и конзерваторско рестаураторске радове и биће завршена крајем године, док је уговор, који је закључен са извођачем радова у августу, вредна је 31,8 милиона динара. Друга фаза радова је планирана за следећу годину када ће бити уређени фасада, паркет, зидови и плафони, степениште и зид на улазу који је се обрушио. Намештај с поставке је на рестаурацији, док радници тренутно замењују хоризонталне и вертикалне олуке, лимене делове димњака и трема, као и кровни покривач, који ће бити у две боје - тамно црвеној и сивој. Уследиће и конзерваторско - рестаураторски радови на кровној атици са декоративним пољима, вазама и урнама с постољем, а ради се и на малтерисању симса и димњака. Занимљиво је да су ангажовани мајстори из Турске, који су искусни и одлично се сналазе и разумеју војвођанску архитектуру.
Како објашњава Филип Форкапић да није било обнове, стручњаци можда никад не би дошли до занимљивог открића.
- На улазном трему биле само два стуба што је код конзерватора и академског вајара Бобана Јовановића и његове колегинице Наташе Петровић пробудило сумњу – открива Форкапић. - Прегледом старих фотографије из штампе, из прве половине 20. века установили су да су се на улазу, изнад стубова, налазиле украсне кугле, које ће се поново, након више деценија, наћи на свом месту кад радови буду завршени.
- Највеће проблеме изазивало је прокишњавање, због чега се паркет на неколико места у дворцу подигао. Он је јединствен и вредан, јер се ради о такозваном „версајском типу“, који се састоји од прецизно изрезаних геометријских блокова који формирају целину, односно плочу. Посебност се огледа и у томе што су шаре другачије у свакој просторији. Такође, због влаге су изузетно оштећени плафони и зидови с којих се љушти фарба, као и фасада и столарија. Са задње стране дворца део бетонских греда, изнад купола, је у толико лошем стању да постоји опасност да се обруше – набраја кустос Пољопривредног музеја у Кулпину Филип Форкапић. – Било какве поправке, радове и уређење кочи нерешено имовинско - правно питање, односно поступак реституције. Тек када то буде решено моћиће се приступити свеобухватној обнови, чак и других објеката. Постоји потомок породице Дунђерски, који има право на овај комплекс, а који је вољан да у будућности уступи дворац за јавну намену односно музеју, те се надамо да ће некадашњи дом Дунђерских дочекати боље дане.
Велики дворац је изградила породица Стратимировић 1826. године, 1863. цео комплекс продат је мађарском племићу Матеју Семзеу, а посед је 1889. године купио велепоседник и индустријлац Лазар Дунђерски. Он га је 1912. године реконструисао према нацртима архитекте Момчила Тапавице. Након Другог светског рата дворац је национализован, изнет је намештај и остала су три лустера и четири зидне слике. Пољопривредни факултет из Новог Сада је конкурисао за потребе оснивања Пољопривредног музеја што се и догодило 21. јануара 1993. године и који је тада био једини такав музеј у Југославији, а данас у Србији.
У оквиру комплекса су такозвани велики и мали дворац (једини преостали од четири изграђена 1750 – их година), те коњушница, ковачница и машинска радионица, управна зграда, и магацин за хмељ, као и парк површине пет хектара док је испред дворца француски парк у ком је постављено 11 биста, међу којима је митрополита Стефана Стратимировића, Ленке Дунђерски и Лазе Костића.
Силвиа Ковач
