Каже се да је 2018. године ова локална самоуправа са седиштем општине и 13 села имала близу 53.000 људи, а по податку са задњег пописа баратало се са преко 55.000. Такође, констатује се да је овде присутан негативан наталитет, па сваке године умре преко 400 становника више него што се роди.
Ништа ново за целу Србију, посебно када је реч о селима, али овде аналитичари примећују да се пољопривредни послови у атару од око 50.000 хектара редовно обављају, саде се нове површине под воћем и виноградима, ничу и опстају фарме, па је право питање - ко то тамо ради? Јер, није тајна да је у селима све више остарелих беземљаша, људи са малим пензијама, празних кућа, а по неколико домаћина, зависно колико је село, све су вреднији и богатији.
Интересанта је и појава да је велики број људи своје сталне адресе преселио у варош, саградио куће, покуповао станове у Бачкој Паланци, Новом Саду, Београду, Златибору... али дедовску, или земљу купљену у транзицији и даље обрађују и добро им иде. Други је дају у аренду, а како нам је потврдио један „земљопоседник” из Обровца, недавно је за 10 јутара земље од закупа добио 3.000 евра, и како рече, није га брига да ли ће бити суша или ће град уништити род. Вели, њему је добро, са 50-так година живота отишао је у треће доба, има солидну пензију, а добро и закупцу, јер ће и он зарадити.
Пример Нештина и Визића, села која су се сместила на последњим обронцима Фрушке горе па до десне обале Дунава у Срему, потврђује да има доста оних који станују у вароши, а од села живе. Они су обично газде, па као и они који су се огаздили на сеоској адреси, стално причају да нема радне снаге. Како ствари стоје, неће је бити ни код нас ни у Европи.
Ствари нису тако просте, вели један домаћин, сеоски сиромаси, беземљаши неће да буду бироши, да их газде позивају само кад њима затреба. Иду у вароши, фабрике, па чак и у инстранство. Наши одлазе, на пример, у Словачку, њихови радници у Немачку или Аустрију, Немци у Америку или скандинавске земље, тамо где је већа зарада. У Нештину и Визићу, поред винограда и воћњака компаније „Нектар”, има и око 100 хектара у власништву мештана, али и оних који до пре деценију две нису ни чули за ова места, а живе у Новом Саду, Београду или Бачкој Паланци. Реч је о људима који су или пореклом из ових села, па су наследили очевину и дедовину, али и онима који су овде за транзицијску зараду купили земљу, подигли засаде, направили винарије и пецаре за ракију, хладњаче за воће и овде су углавном током вегетације. Њима очито добро иде, јер се стандард види по возном парку, оделу, квадратури некретнина и манирима, па ко их не зна никада не бих ни помислио да живе од паорлука.
Исплати се становати у вароши, а живети од села, мада ће се овако све свести на једну од суморних овдашњих прогноза из времена смене миленијума, по којој ће дугорочније села постати мајури и телепи, бирошке насеобине, паланке села, средњи градови паланке...
М. Суџум
