У зимској идили изложба фотографија о лету поред Дунава

БАЧКА ПАЛАНКА: Уочи Нове године, отворена је у просторијама Словачког дома у Бачкој Паланци изложба фотографија посвећених приобаљу Дунава који кроз ову општину тече у дужини од преко 30 километара.
zlatni karas izlozba
Фото: Dnevnik.rs

Изложбу је приредило овдашње Удружење грађана „Златни караш“ које ће ове године обележити две деценије постојања, а које окупља чланове и волонтере који воле природу и који се старају о њој. Изложба ће бити отворена до иза божићних празника и представља својеврсни контраст зимској идили и хладним снежним данима, подсећајући на чари велике реке у пролеће, лето и јесен.              

Пројекат се радио током целе године на току Дунава кроз општину Бачка Паланка, каже, између осталог, Зоран Хајрић, председник УГ „Златни караш“.

Фотографисали смо с обале, додаје, али и с воде, а у овом пројекту учествовали су наши чланови, али и волонтери.

Све смо радили уз консултације са локалном самоуправом и изложили одабране фотографије А3 формата. Током целе године излазили смо на обалу и приобаље Дунава, а током лета у два наврата формирали смо кампове у трајању од десеттак дана и то на острву Говнеш и у близини моста који преко Дунава спаја Бачку Паланку и Илок у Хрватској, каже наш саговорник.

Није чудо што у овим хладним данима гледање летњих фотографија изазива толину, буди емоције на уживање поред воде, лепе пецарошке и кулинарске тренутке, али буди и сећање на неке људе који су годинама, па и деценијама чинили миље овог дела приобаља Дунава. Међу њима је, свакако, упокојени Бранко Штембергер, бивши власник познате чарде „Калош“, познати кувар рибљих чорби и паприкаша, победник многих такмичења на просторима бивше Југославије, познати дунавски алас који ја на овим водама знао да лови и сомове од преко сто килограма. За њега пријатељи кажу да је, поред свега, био и највећи заљубљеник у Дунав, знао је да ужива и да прича како је био фасциниран тренуцима када велика река стане, а он се налази у чамцу на сред реке. Причао је да су то тренуци које сваки човек треба да доживи барем једном у животу...

Биће ових дана две деценије како је овде, на обалама рукавца „Багер“, а ту је усидрена и његова некадашња чарда „Калош“, група ентизијаста организовала кување рибље чорбе у највећем котлићу на свету. Нахрањено је тада преко 10.000 људи, све је снимано за Гиниса, али званично ова манифестација никада није ушла у књигу светских рекорда, јер су „светска закерала“ нашла неке ситнице. Као сећање на овај догађај, а „Дневник“ је био медијски спонзор, и данас овде стоји огроман котлић и с времена на време поново крену приче о Бранку. Сећам се да је једно време организовао и најмногољудније такмичење у кувања рибље и чорбе и паприкаша, а једном приликом у сумрак на обалама „Багера“ горело је на стотине ватри испод исто толико котлића. Све је личило на нестваран призор који се памти и који чини историју. А када би у неко доба спарног летњег дана, а на тераси у дебелој хладовини испод огромних крошњи топола, Бранко новинарима причао своје аласке авантуре, сви би ћутали и слушали. Причао ми је, а „Дневник“ о томе писао, како је риболов у појединим тренуцима врло опасан посао. Вукао је мрежу Дунавом и осетио како је у мрежи нешто велико. Сатима се борио са речном немани, успео је да га довуче до чамца и схватио да уловљени сом сигурно има дебело преко 100 килограма. Колика је то снага била сведочи и његово својевремено сведочење да је његов чамац, заједно са њим, а тада је и он вагао преко метера, сомчина возала пар километра низ воду. И таман када је помислио да ће улов убацити у чамац уследио је нагли удар и алас се нашао, заједно са огромном рибом у мрежи. Што се више отимао све се више упетљавао у окца мреже. Срећом, а по старом аласком обичају, сетио се бритве коју је увек носио у џепу. Више му није било стало до улова, јер спасавао је сопствени живот. Тада му се чинило да велика риба жели да га убије. Успео је да исече мрежу и некако се врати у чамац, а сомчина је после трочасовне борбе, отишла у дубине велике реке. Тада је схватио да се Дунав и риба морају поштовати, јер се врло лако може десити да ловац постане ловина....    

Фото: Privatna arhiva

Они који су изградили викендице у овом делу приобаља, или сојенице на бројним адама, острвима на којима током лета има више људи него у центру вароши, знају за сва тајновита места уз реку. Знају за Велики и Мали лиман, Крштак, Багер, Бусију, Зечији, Полојски, Челаревски канал, Нештински дунавац, Мишевачки камен, острво Говнеш и Зелени спруд. Е, баш тај спруд, са правом носи зелено име. Трава је попут тепиха, а деценијама на овом спруду кампују Паланчани. Ти кампери су једне године успели да спасу од сече столетна стабла која су била гнездилишта два пара белорепих орлова рибара. Камп се налази наспрам чарде Флорида на левој, паланачкој обали. Од лета до касне јесени овде се живело, а аутомобили су били поред чарде, на другој страни, јер је овде главно превозно средство чамац. Гости који желе да пређу у камп могли су да довичу домаћине, али није се могло доћи празних руку. Кампери су знали да се сатима праве глуви на позиве гостију ако примете да они „тапшу“, односно да ништа не носе од понуда у рукама. Лепо се, опуштено живело неколико месеци, ловило пуно рибе, мада су оне највеће обично отпале. Кувало се, ложиле до касно у ноћ логорске ватре, пило вино из Нештина, а причале су се најчудније приче. Пола века традиције камповања на овом спруду по биологији подразумева подмлађивање кампера. Остала су сећања на неке од упокојених љубитеља Дунава као што су познати овдашњи трговац Илија Шарац, па угледни привредник Стеван Кулунџић, новинар, песник и сликар Петар Томић...

Као што се у дугим зимским вечерима родбина скупи и прелистава старе фотографије давно упаковане у старе албуме, тако и ова изложба слика постављена у Словачком дому, а поред Дунава у Бачкој Паланци изазива сећања на људе и времена за која се обично каже да су била боља од садашњег. Да ли због тога што су актери тада били млађи и здравији не треба сада елаборирати.

Милош Суџум

EUR/RSD 117.9612
Најновије вести