Пензионер Ђорђе Мољац из Новог Сада већ више од три деценије је у чортановачкој шуми, у викендици с погледом на Дунав изблиза.
Поред све лепоте Мољца и остале викендаше надомак велике и моћне реке муче проблеми водоснабдевања. У шуми на брду постоји каптажни резервоар одакле се мрежа рачва на седам-осам водова и сви су преко 40 година имали довољно воде. Мољац прича да су извори зароњени, прекинути су досадашњи водени слојеви, када су копани нови тунели за брзу пругу, стари цевоводи почели да пуцају, тако да воде повремено буде на сат-два.
- Мучимо се без воде, па сам попут многих других викендаша решио да бушим бунар, јер смо скоро жедни поред велике воде Дунава. Мени је Дунав на 20 метара, али yабе. Надам се да ће све бити у реду, а за пијаћу воду за гашење жеђи ћемо се некако сналазити. Знам већ тридесетак људи који су решили проблем бушењем бунара и ко хоће да има воде то мора да уради. Ко не може, тај ће морати да носи воду у кофама из Дунава - констатује Ђорђе Мољац.
Они што су бушили или копали бунаре ближе Дунаву, до воде су дошли на 10-12 метара, а који су више налазе воду на око 15 метара. Како смо чули, има доста жила воде и није проблем их наћи. Бушење бунара кошта, па наш саговорник рачуна да ће га са набавком хидропака стајати око 600 евра...
Бунаре викендашима крај Дунава буши са својом екипом Роберт Нађ из Кањиже, познат по надимку Кенеди, којем не представља потешкоћу да због посла превали раздаљину између обала Тисе и Дунава.
- Човек без воде не може ништа да ради, па ни да ужива у природи. Код бушења бунара треба наћи прави водоносни слој, што није лако. Имамо одговарајуће алате са којима се може бушити, само никада се не зна шта ће бити на крају, где ћемо и на којој дубини наћи воду - каже Роберт Нађ.
За разлику од других, Милош Зец нема проблема са водом, јер је 2000. године, када су почеле невоље са водоводом, ископао и озидао себи бунар.
- Проблеми су почели у време дивље градње, када су масовно секли цеви и прикључивали се, па смо пре две деценије у овом кварту сви остали без воде. Звали смо чика Перу Рашљара из Сремских Карловаца, човека који професионално копа бунаре, дошао је са виском, нашао воду и утврдио да ће је бити довољно. Бунар је ископао на седам метара, озидан је циглом, пречника два метра, а стуб воде је око шест метара висине, тако да готово увек има воде у изобиљу - прича Милош Зец.
Дунавски алас Милован Добрњац тврди да у Дунаву рибе увек има у довољним количинама, за љубитеље рибљих специјалитета и пријатеље.
- Рибе имамо таман колико треба - категоричан је Милован Добрњац. - Мени су стари рибари говорили, кад сам код њих долазио за Велики петак: Сад си нашао да тражиш рибу? Ја сам као мали трактором, плавим “Зетором” дошао на Дунав из села Стари Мартинац из околине Србца из Босне. Река ми је прирасла за срце јер сам се родио на Светог Николу, а кућу смо у Босни имали крај реке Врбас, и кад год је наилазила висока вода покојни ћале је везивао чамац за кваку од врата. У Инђији сам од 1959. године и жеља ми је одувек била да једног дана када одем у пензију да будем алас и ловим рибу. То ми је било ускраћено док сам радио и привређивао, школовао децу и нешто у животу стварао, али испунио ми се сан да постанем алас. Љубитељима природе хоћу да поручим, да је река човеку најбољи пријатељ, јер кад год дођеш на реку она те чека. Некад пријатељ обећа па не дође, а Дунав је увек ту...
Ту смо затекли и Владу Мијалковића из Сокобање, који је дошао да обиђе другара Зеца. Мијалковић напомиње да је у Сокобањи гужва јер је туристичка сезона у пуном јеку, па се извукао на мирно место, где је практично већ староседелац јер долази петнаестак година...
- Овде у шуми више од две деценије није направљена ни једна викендица, јер је градња забрањена. Све што је до тада направљено пописано је и легализовано. Било је неких дивљих кућица и камп насеља, све је порушено и нема нових, само може стара да се реновира - објашњава Ђорђе Мољац.
Од угоститељских објеката у овом делу Дунавске ривијере, у односу на пре четири-пет деценија мало тога је остало. Сви се носталгично присећају када је на потесу од Козарице па узводно до природне пешчане плаже коју је красила велелепна крошња Врбе љубави, било чак седам ресторана са живом музиком и поврх тога Хотел “Дунав”. Из тог периода упамтио сам из књиге утисака “Плавог Дунава”, јер сам неким згодним приликама то и објавио, да је градоначелника Модене, братског града Новом Саду, записао: “Мир и тишина велике реке су невероватан лек против бољки данашњице, која је пуна проблема, невоља и буке!”
Црногорац Милко Џувер, родом из Пљеваља, стицајем околности на Дунаву у Чортановцима кува најбољу рибљу чорбу.
- Као и сваки Црногорац прво сам дошао у Београд, па сам пре 12 година доспео у Чортановце. Рецепт за укусну рибљу чорбу помало сам “крао” од свих које сам овде затекао. Они ми сада већ признају да сам као ученик бољи од учитеља, па треба доћи и пробати. Ово ми је више хоби него зарада, јер имао сам неку повреду, нисам за послове које сам раније радио, а пошто живим ту близу посветио сам се угоститељству. Гости су ми људи одавде, али долазе Новосађани, Београђани, па и странци. Ко једном дође, поново се враћа - каже Милко Џувер.
У лошем стању је и пут, наниже од бивше железничке станице Чортановци -Дунав према приобаљу реке, а дотле је направљен нови асфалтни пут од Виле Станковић до вијадукта нове пруге. Викендаши очекују да ће се уз подршку Националног парка “Фрушка гора” и инђијске општине и та деоница пута поправити.
Текст и фото: Милорад Митровић
