Упрти бака Јуца четку и мердевине, па бициклом на посао, раном зором, али пре него што крене залије цвеће, које у изобиљу расте у њеном бетонском дворишту. Цвеће је њена љубав још из младости, па онда и није чудно што из бетона расте и цвета.
- То је цвеће које се не сеје, то је самоникло цвеће које ниче из бетонских пукотина, где год се нађе и најмања пукотина из ње никне цвет Давно је то било кад сам први пут засадила семена разних цветних врста које су ми све до касне јесени красиле двориште. Кад се пред зиму цвеће осуши, почупам стабљике са којих опадне семе које презими у пукотинама између бетонских плоча, а кад пукне пролеће из тих семена поново ничу нове стабљике које већ у априлу почну да цветају. Док је све у јеку ницања имам пуно посла, плевим и чупам траву, не дозвољавам да нико гази по нејаким цветним стабљикама. У том периоду сатима сам у дворишту негујући сваку понаособ – прича Јулијана Баланго. Од детињства воли цвеће јер, вели, сваки цвет је одраз лепоте, има душу и нежност и ако му посветите пажњу узвратиће вам својом лепотом и мирисом.
- У дворишту ми је преко триста врста цвећа и замислите ту лепоту, шаренило као поглед у рајски врт. Најлепше ми је предвече кад седнем са комшијама, родбином и пријатељима у двориште, и пијући кафу уживамо у цветном шаренилу и мирису, петоније, лепог човека, лепог дечка, мачковог репа, мушкатли, точира, далије..., једноставно се препородимо – прича Јуца. - Цвеће је извор који ми даје снагу, подмлађује ми дух, баш као и моја деца и унучићи који често сврате да заједно уживамо. Ко год наврати у моје двориште, чуди се како цвеће може из бетона да расте. Сликају се, како кажу, са чудом из мог дворишта. Моја љубав према цвећу и даље остаје а свима препоручујем, волите цвеће и оно ће волети вас и певајте му онда брже расте.
Текст и фото: Ласло Киш
